Renata Ulmanski napunila je danas 95: “Kada se moja zemlja rastočila, ispratila sam je, datum rođenja nam je isti, samo ona nije izdržala”
Renata Ulmanski, naša glumica i prevodilac, danas je napunila 95 godina.
Roeđna je u Zagrebu 29.11. 1929.godine, a odrasla je u Sarajevu.
Prvi susret sa glumačkim pozivom Renata je imala još kao dete, kada se na tavanu njene porodične kuće od Nemaca krio reditelj Erik Hecl, Jevrejin. Kako bi prekratio vreme, Hecl je mladoj devojci držao časove glume, o čemu svedoči njena sveska sa beleškama iz 1942.godine.
Tokom više od sedam decenija karijere ostvarila je više od sto filmskih i televizijskih ulogama, i više hiljada puta[3] igrala na pozorišnim daskama.
Iz javnog života se povukla pre 10 godina, ali prošle godine je bila na predstavljanju svoje monografije „Njegovo veličanstvo: Slučaj“ u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije.
– I nad mojom kolekvkom nadnele su se tri vile: Bio je kraj 1929. godine, bile su malo već i umorne. Prva, pogotovu. I ovoj treba dati talenat, rekla je, a već sam ga dala Miki Vitoroviću, Ljubi Tadiću, Šalajiću, Đuzi Stojilkoviću, Miri Banjac i Anđi Vesnić istoga dana, sutradan Bori Todoroviću. Pa dobro, daću i njoj malo. Druga vila je bila malo bolje raspoložena: Daću joj zrno soli. Trebaće joj. A treća, ona je baš bila dobre volje, dala je durašnost, stamenost. Biće mala, ali biće stamena, rekla je. I da vidite, ja sam jako lepo koristila moje darove. Vrlo rano sam spoznala meru svoga dara, i nisam se propinjala na prste. Ono što su drugi mislili da treba da radim, radila sam rado, požrtvovano, najbolje što sam umela. Imala sam uspeha, retko velikog, i imala sam brojne neuspehe. Ali, ja sam tim delom života bila vrlo zadovoljna. Zrnce soli sam koristila jako često. Bila sam nesigurna, sumnjičava, promišljala sam stvari, nisam se zaletala i uvek sam stvari primala sa zrncem soli. Treće, durašnost, pa da nje nije bilo, ja večeras ne bih bila ovde – izjavila je jedna od najvažnijih glumica ovog prostora piše Danas.
– Htela bih nešto da kažem vezano za ovu knjigu – ja sam se pomno, uporno trudila da jednu ličnost ne pomenem nikako, i uspela sam. Sada ću da je pomenem – ta ličnost je Renata Tepavac – rekla je, aludirajući na svoje udato prezime, brak sa Mirkom Tepavcem čija je udovica, jednim od najuglednijih diplomata u doba FNRJ, koji je bio direktor Radio Beograda i Politike u slavnim etapama ovih kuća, i publicista čiji su tekstovi objavljivani i u Danasu, a koji je preminuo je 2014. godine.
– Živela sam u lepoj, velikoj, ozbiljnoj zemlji, okružena bliskima za koje je neko rekao da su bili isklesani od morala, inteligencije i hrabrosti. Bilo je časno i odgovorno živeti među takvim ljudima. Kada se moja zemlja rastočila, ja sam je ispratila, a datum rođenja nam je bio isti, samo ona nije izdržala. Ali, svejedno, ta zemlja je zauvek ostala moj mentalni prostor – istakla je Renata Ulmanski, koja već gotovo deceniju živi izvan medija i javnosti.
O glumici koja je ušla u naše pozorišne antologije i prevođenjem dela nemačkih dramatičara Artura Šniclera,Franca Ksavera Kreca, Tomasa Bernharda…, koja je u otmenoj tišini, izvan javnosti, išla svojim umetničkim putem sa puno topline i poštovanja prema drugima, i bila dobri duh Ateljea 212, govorio je i njen kolega Svetozar Cvetković, s kojim je decenijama sarađivala u ovoj kući.
– Od kad pamtim da sam ušao u Atelje, Đuza Stojiljković i Renata su bili moji pozorišni roditelji. To su ljudi koji su uspostavili jedan nivo, koji je bio i umetnički i moralni u jednom životnom smislu. Jako je visoko bila podignuta ta lestvica, na koju ste morali strašno mnogo da pazite. Zato mi je drago što je Marko Misirača uopšte uspeo da napravi ovu monografiju, jer poznajući Renatu ne znam kako mu je to pošlo za rukom. Nisam verovao da će Renata dopustiti da odustane od nečega što je njeno intimno ponašanje kroz život. To se ne zove skromnost. Rekao bih da je to prikrivenost u svetu koji je toliko agresivan, i koji se toliko njoj suprotstavljao na način na koji je ona jedino mogla da ga odbije svojim pogledom na tu surovost, i svojom tišinom kojom se branila od te buke koja nas okružuje – istakao je Svetozar Cvetković.
A kao jedan od „priloga“ portretu Renate Ulmanski ispričao je duhovitu epizodu:
– Dvadeset devetog novembra 2019. napisao sam mejl: Draga naša Nato, malo je kilometara između nas u odnosu na svu ljubav ovoga sveta koju vam šaljemo. Vi ste za nas retkost koju ljubomorno čuvamo, kamen na kojem počiva moral koji se ne da srušiti, dostojanstvo iznad koga je samo nebo, nebo koje je za nas obične smrtnike nedostižno. Četvrtog decembra dobio sam uzvratni mejl. „Mili moj Cvele, znam da ćete naterati da nešto napišeš za knjigu o jednoj devedesetotrogodišnjoj glumici, nadam se da neću doživeti izlazak iz štampe. Ti kaži, već sam napisao, a ja ću prelepu čestitku koju ste mi ti i tvoja divna porodica poslali, sačuvati. Voli vas dotična“.