Patrijarh Pavle je stao uz studente 96. godine, a snimak se ponovo deli: “Došao sam da budem tu, s vama, da se ne desi nešto neuputno”

Pre skoro 27 godina, na „velikom kordonu“ u centru Beograda došlo do simbolične pobede studenata i naroda u odmeravanju snaga sa Miloševićevim režimom. Na temperaturi koja je uglavnom bila ispod nule, studenti beogradskih univerziteta uspeli su da u Kolarčevoj ulici neprekidno stoje više od sedam dana, tačnije 178 sati i 24 minuta, naspram kordona policajaca u punoj opremi za razbijanje demonstracija.

Policijski kordon, postavljen 19. januara uveče kod palate „Albanija“, onemogućio je prolazak protestne kolone studenata, koji su pretpostavili da će se ponoviti već dva puta viđena situacija u kojoj policija prekida blokadu oko jedan sat iza ponoći.

Sklonio se 27. janura kada je patrijarh Pavle stao na čelo litija, a iza njega je bilo više od 100.000 ljudi. Neki kažu da je bilo i 300.000.

Došao je da podrži studente, a govor koji je te večeri uputio mladim ljudima koji su se borili za demokratiju i danas razneži mnoge.

Snimak sa tog mitinga je opet počeo da se deli po mrežama u Srbiji, a kako bi u Holivudu rekli, svaka sličnost sa trenutnim događajima je slučajna.

Da se podsetimo Patrijarh Pavle i studenti. 👇☦️❤️ pic.twitter.com/gEGpYCjBWE

— Ivana (@Ivana66157567) December 12, 2024

“Evo je već treća noć kako vi ovde bdite, dostojanstveno kako i dolikuje vašoj mladosti. Vaše težnje i želje za pravdom, za demokratijom, za istinom, mi razumemo svi i Crkva pravoslavna i blagosilja. Došao sam da budem tu s vama, da se ne desi nešto neuputno”, rekao je Pavle studentima.

Povod za tada već dvomesečni studentski protest bio je pokušaj režima Slobodana Miloševića da falsifikovanjem zapisnika sa drugog kruga lokalnih izbora 17. novembra 1996. godine ospori pobedu opozicione koalicije “Zajedno” u više od 40 opština u Srbiji, kao i u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Izbili su najpre građanski, a dva dana kasnije i studentski protesti.
Narodni gnev brzo je prevazišao očekivanja vođa opozicije – stotine hiljada ljudi demonstriralo je širom Srbije. Kada su ustali i studenti pet državnih univerziteta, protesti su dobili nacionalni karakter.

„Plavi kordon“ u Kolarčevoj postao je svojevrsna diskoteka na otvorenom, a muziku je uređivao student menadžmenta Miša Relić.

Oliver Dulić bio je srećan da ima dva rođena brata, a sudbina je udesila da se jedan od njih, koji je bio policajac, nađe u kordonu. Rođena braća, a na suprotnim stranama. Ostaće zabeleženo da se Oliverov brat, u policijskoj uniformi, fotografisao sa studentima.

„To čudnovato opšte nacionalno pomirenje, ta katarza preko studenata – ‘dece‘ – bio je najveći fenomen ‘velikog kordona‘. Prijatelj moga oca, dobri farmaceut slabašnih živaca, zbog čega ga verovatno i nisu primili u tajnovitu jedinicu UDB-e (kojoj su pripadali njegov otac-partizan i brat koji je ratovao kao pukovnik u Arkanovoj gardi), došao je i bio s nama duže nego većina njegovih vršnjaka. Pogled mu se sreo sa policijskim oficirom koji je dovodio smenu na kordon. Međusobno škrgutanje zubima je čak i za mene bilo iznenađenje“, prepričava sagovornik portala N1, prenosi Danas.

„Od početka protesta postojao je izvanredan odnos između studenata i Srpske pravoslavne crkve. Ne znam da li je neko zamolio vrh SPC ili je predlog došao od njih, ali je grupa arhijereja predložila da na Svetog Savu ujutro, preko Kolarčeve ulice prođe litija koja bi pošla od Saborne crkve, a za cilj imala Hram Svetog Save na Vračaru. Navodno su, da ih režim ne bi prozreo i nekako sprečio u tome, skrivali svoje namere tako što su se u Patrijaršiji o svemu tome dogovarali na grčkom. Predlog je prihvaćen, sve je čuvano kao ‘tajna‘, iako su uoči Svetog Save o tome znali svi članovi Inicijativnog i Glavnog odbora Studentskog protesta.“

Kada je te večeri posle višesatne sednice Glavnog odbora došao u Kolarčevu ulicu, činilo mu se, kako kaže, da je „u bajci o Pepeljuzi“.

„Na mraznoj večeri, uoči ponoći, sve je bilo puno. Oko mene je bio dostojanstven, lepo obučen svet, čini mi se svih godišta. Pored srpskih zastava na vetru se izvijala bela zastava na kojoj je Sveti Georgije ubijao aždaju. Kada je na digitalnom satu koji je stajao nad stubovima s leve strane Kolarčeve objavljeno da je došla ponoć i započela učenička i studentska slava, iz hiljada grla zaorilo se „Bože pravde“, a potom i Himna Svetom Savi. Bio je to jedan od zvezdanih trenutaka mog života.“

Atmosfera u noći između 26. i 27. januara bila je prilično opuštena i prijatna, nije se očekivao sukob sa policijom.

„Svi smo računali da će uoči dolaska patrijarha i litije kordon biti povučen. To je trebalo da se dogodi, koliko se sećam, oko osam sati ujutro. Tako je većina nas i podesila sopstvena ‘dežurstva‘. Odlučio sam da čitave noći budem na kordonu. Oko tri ujutru sa prijateljima sam otišao na čaj u obližnji klub koji je radio cele noći, a posle smo produžili na pljeskavicu kod Skadarlije. Još sam jeo kada smo nadomak Kolarčeve ulice, dolazeći iz pravca Trga Republike, začuli vrisku i ciku. Nismo mogli da razaberemo da li je reč o jecajima ili usklicima. Bacio sam zemičku visoko u vazduh i potrčao kao bez duše. Kolarčeva je igrala!“
Dan kada je patrijarh Pavle pomogao studentima da „pomere“ policijski kordon 5
“Došao sam da budem tu s vama, da se ne desi nešto neuputno”
Policijski kordon se povukao na neobičan način – deo policajaca se sklonio, a deo je zbunjeno ostao da stoji.

„Neki od oduševljenih studenata tada su oko preostalih policajaca igrali i pevali. Bez organizacije i jasnog plana, bilo je teško zadržati studente na mestu gde je prethodnih nedelju dana neprekidno stajala policija. Stotinak studenata odvojilo se da pođe u protestnu šetnju. Bila je to dobra ideja. Tek što smo pošli, neko je počeo da trči. Jurili smo koliko nas noge nose i vikali sve do Slavije. Tek tamo smo se nekako umirili, a ubrzo je naš broj dostigao nekoliko hiljada jer su nam usput priključivali građani.“

Povorka oduševljenih studenata i građana za tili čas se našla kod Pančevačkog mosta, odakle je izokola krenula nazad ka Kolarčevoj ulici, samo da bi potrošili tih nekoliko sati do dolaska litije.

„Kada je tog jutra došla litija na čelu sa patrijarhom Pavlom, od mnoštva koje se okupilo nismo mogli da mu priđemo. Neki su procenjivali da je toga dana za patrijarhom išlo oko 100.000 ljudi, neki su pominjali čak i 300.000 građana. Čekao sam nekih pola sata, pa se uključio u litiju koja je išla polako, u tišini, bez znamenja. Kada sam se popeo na vrh ulice Svetog Save nepregledno mnoštvo pritislo je Ulicu kralja Milana do zgrade Albanije i nije mu se video kraj.“