Ovako su restorani fast fuda izgledali tridesetih godina u Beogradu: Hranilo se po čokadžinicama, prčvarnicama, aščinicama
Beograd se posle Prvog svetskog rata i ujedinjenja Kraljevine SHS “borio” između tradicionalnog i modernog. Povećavao se, postao prava metropola sa svim svojim kontrastima koji su se međusobno preplitali, uklapali, lomili ili “mirili”.
Najveći problem bilo je stanovanje – oni koji bi dolazili morali su da se odreknu velikog dela zarade kako bi platili sobičak, prepun dosadnih i neistrebljivih stenica, sa često neprijatnim gazdaricama. Zime su bile posebno teške, kad bi se čak i voda za umivanje ledila, piše kaldrma.rs.
Ono što je takođe bilo oskudno, ali ipak mnogo manji problem od stana, bila je ishrana. Ono što danas zovemo “brza hrana” na ulici, bilo je i nekada popularno. I te kako… To je, zapravo, mnogima bio jedini način da se za manje novca prehrane. U zavisnosti od toga koliko bi imali siće u džepu tako bi se i hranili studenti i radnici, gosti i nadničari.
Hranilo se po čokadžinicama, prčvarnicama, narodnim kuhinjama (aščinicama), koje bi često od seljaka preuzimale neprodatu robu sa pijaca…
Ćevabžinice su bile i te kako popularne, a miris mesa sa roštilja širio se gradskim ulicama. Nisu to bile samo pljeskavice i ćevapi, već i neka zaboravljena jela, poput ćulbastije (goveđa “ruža” tučena da “omekša“).
Tu su bila i neka jela koja se danas mogu naći samo u specijalnim kafanama i restoranima, hrana za siromašne koja je u 21. veku postala “specijalitet”: crevca, škembići, pajšle ili tripe.
Kada se sa novcem baš ne bi oskudevalo, drugovi bi otišli na hrenviršle sa renom ili pak čvarke, a čvarci su bili kaloričan i pristupačan obrok. Slasnu večeru bi potom zalili kriglom piva.
Bilo je i veresija, koje su se nekada i praštale, a katkad bi ugostitelji znali da “uhode” svoje goste i godinama potom.
A osveženje – nije bilo govora o flaširanoj vodi i gaziranim sokovima. Pili su se boza i salep, a umesto trafika ove napitke prodavale su bozadžije i salepdžije, noseći boce na dvokolicama ili čak ramenima. Zastajali bi na uglovima ulica i užurbanim prolaznicima vikali: “Boza hladna, ledena” ili “Salep, medeni, medeni“.
Od slatkiša bila je popularna, recimo, alva sa sudžukom uz gemišt.
Neki studenti morali su da rade kao konobari u studentskim udruženjima, ne bi li dobili besplatan obrok, jer nisu imali dovoljno novca. Tako se školovao deo buduće beogradske inteligencije.
Na ulicama su mogle da se vide i boce s mlekom, ono se prodavalo tako što su ga u grad donosili seljaci iz okolnih mesta: Kumodraža, Jajinaca, Vrčina… Bilo je i gradskih melakara, pa ste tako u Vojvode Stepe mogli da vidite čak i krave.
Mogli su se videti i seljaci koji na leđima nose prase, jagnje, živinu, i, ako imaju sreće, prodaju teret i pre odlaska na pijacu…, piše kaldrma.rs.