„Sirano de Beržerak”: Ljubav i čast pre i posle svega

U pričama o ljubavi obično postoji neki tragični ili tragikomični element zbog kojih sve one „velike” knjige o tome ostaju deo diskursa i mnogo nakon svog izlaska.

To se može reći i za dramu „Sirano de Beržerak”, koju je Edmon Rostan napisao pre skoro 130 godina, a čije delove verovatno znate čak i ako je niste čitali.

Darkwood ju je nedavno izdao kao tvrdokoričenu knjigu sa ilustracijama Katarine Trbojević, uz ćirilicu koja jako lepo ide sa dramskim oblikom.

To je u osnovi priča o ljubavi, ali i o tome kako su lepota ili ružnoća nekada zaista u oku posmatrača.

A glavni deo svega tiče se reči, odnosno onoga što može iskreno poteći iz duše, vođeno time kome se obraćamo, a uprkos tome ko smo i šta smo.

Naslovni Sirano de Beržerak je plemić koji služi u francuskoj vojsci, prepun raznih talenata među kojima se ističu mačevalaštvo i pesništvo, ali koji, avaj, ima ogroman nos.

I to toliko ogroman da, iako je ponosan na njega toliko da ga brani, nema dovoljno samopouzdanja da svojoj daljoj rođaki Roksani saopšti da je voli.

A kada sazna da ona voli drugog i lepšeg Kristijana, iako ne toliko veštog sa rečima, Sirano odlučuje da mu pomogne tako što će mu on pisati pisma za Roksanu.

Možete da pretpostavite da ne ide sve po planu i da se ništa ne završava onako kako bilo koji od likova očekuje.

Moguće je i da vam je ovakav zaplet poznat, jer su ga otkad je napisana ova drama mnogi „pozajmili” makar kao jedan detalj svog filma ili knjige.

A sam Sirano je vrlo upečatljiv od prvog trenutka stupanja na scenu ove drame, jer ga odmah vidimo kako prosto komanduje prostorijom i mami poglede svih prisutnih i to ne samo zbog nosa.

On je razmetljiv i uverljiv, a čak ume i da primi pokoju šalu na račun nosa, pa i da je sam da, u jednom od najsmešnijih delova cele drame.

Rostan nam pokazuje da te komične note i mnoge situacije zabune neće potrošiti na samom početku, već ih fino dodaje kao začin usput, sve do gorkog kraja.

Naravno, Sirano je iza svoje spoljašnjosti mnogo mekši unutra i to će pokazati prvo željom da pomogne zaljubljenom Kristijanu, uprkos tome što i sam pati za Roksanom.

Kasnije će taj muški dogovor kod njega izazvati osećanje časti, pa potom neku vrstu sažaljenja kada će postati Roksanin dragi prijatelj koji joj ulepšava dane i pravi društvo.

Sve ovo dođe kao neki logičan razvoj i zapravo nas uči tome koliko je važna i vredna istina, kada se kaže na vreme i pravoj osobi.

Puno je tu još metafora i pouka skriveno, samo ako se čita pažljivo i ako se isprate brojne reference koje su utkane u radnju.

Moj jedini zamerak je na sam početak, koji je pomalo haotičan i u kome se uvodi previše za radnju ne toliko važnih likova, dok se kasnije sve sliva u glavni tok, sa pokojom pozadinskom pričom u službi istog.

Postoji više razloga zašto je „Sirano de Beržerak” tušta i tma puta adaptiran za scenu i veliko platno i zašto ovu priču vredi čitati iznova i iznova.