„Biblioteka cenzora knjiga“: (S)misli svojom glavom

Raspravljati o tome šta je a šta nije distopija u književnosti pomalo je nezahvalno ovih dana, kada se i ono što nam se dešava pred očima može karakterisati kao nešto što deluje nezamislivo.

Ipak, baš u takvim trenucima treba se prisetiti nekih klasika i lekcija koje su nažalost i dalje važne, ali i staviti u fokus nove favorite koji se na njih nadovezuju.

„Biblioteka cenzora knjiga” nagrađivane kuvajtske autorke Butelne el Ise spada u ovu drugu kategoriju, a odnedavno je dostupna i na srpskom jeziku, u izdanju Lagune.

Za početak da naglasim, iako deluje da naslov otkriva previše i da prva rečenica romana nagoveštava njegovo odvijanje, puno se iznenađenja krije između korica.

Neke linije radnje su apsolutno očigledne i očekivane i dolaze iz brojnih referenci koje autorka pravi, pre svega na „1984″, „Farenhajt 451″, „Alisu u zemlji čuda” i „Paklenu pomorandžu”.

Uprkos tome, razmišljanje glavnog, neimenovanog cenzora knjiga, pa i odluke koje donosi usput osmišljene su tako da nama čitaocima deluje kao da smo i sami učestvovali u njima.

A uloga čitaoca kao posebne vrste ljudi vrlo je bitna u svetu u kom obitava cenzor knjiga, u kome je mašta nešto najopasnije što može nekoga da strefi.

To je svet u kome se preneseno značenje i metafore zabranjuju, mašta leči u posebnim centrima i ljudima govori da gledaju samo površinski sloj jezika, jer šta će im više od toga.

Iz toga kako likovi o nekim stvarima koje su za nas svakodnevica govore kao o „ostavštini starih vremena” zaključujemo da se radnja dešava u neimenovanoj budućnosti, pritom u onoj koja nije zavisna od tehnologije.

Ljudi su zatupljeni svakodnevicom i nemaju razloga da razmišljaju o nekim višim konceptima, knjige se odvajaju i potom ritualno spaljuju uz veselu ceremoniju jednom godišnje.

Naravno, kao i u svakoj distopiji, i u romanu „Biblioteka cenzora knjiga” postoje nekonformistički nastrojeni pojedinci, umreženi pod simboličnim nazivom „kanceri”.

A glavni lik naći će se između svoje nove uloge i obaveze prema državi, ćerke prepune nedozvoljenih pitanja i žudnje da postane čitalac i interaguje sa svim tim starim i zabranjenim pričama.

Ovo je donekle već viđeno u gorepomenutim knjigama na koju ova aludira, međutim ta metatekstualnost ima višu svrhu ovde i to se naročito vidi na kraju.

Autorka želi da nas natera da se zapitamo kada smo poslednji put maštali, kada smo uzeli neki klasik u ruke i pokušali da odgonetnemo sve one pouke koje se kriju u njemu…

Pouke koje nosi ova knjiga biće jasna i onima koji nisu čitali dela koja su inspirisala ovo i u tome i leži univerzalnost ove priče, pogodne za sve uzraste.

To je upozorenje koje se lako čita a teško zaboravlja, naročito ako ste ljubitelj knjiga i ako se ježite na pomen reči „cenzura”.

Svaka sličnost romana „Biblioteka cenzora knjiga” sa našim trenutnim svetom je slučajna. Ili možda ipak nije?