Gledao sam 3 nova holivudska hit filma i imaju sve ono čega se plašite – ljubav, raskid i đavola

Ovog vikenda u beogradske bioskope stigla su tri holivudska hit filma – i gledali smo ih sve.

Splitsville (Raskid)

Za početak krenimo od filma koji mi se najviše dopao, pa ga samim tim i najviše preporučujem. Priče o vezama, monogamiji i tome kako se meri njihov uspeh, da li dugovečnošću same konekcije muža i žene ili iskrenošću i dogovorenim slobodama – teme su koje smo mnogo puta gledali i slušali u prethodnim decenijama u okviru sedme umetnosti. (A taj slučaj „već viđenog“ biće tema kod sva tri filma o kojima pišem, a vi čitate.) Međutim, od samog kvaliteta te priče zavisi na koji način autor može i želi da nam ispriča staru i već poznatu stvar.

E tu u igru ulaze Majkl Anđelo Kovino kao reditelj, scenarista i jedan od glavnih glumaca, i njegov scenaristički partner Kajl Marvin, koji je glavni glumac ovog filma. Njih dvojica kroz scenario i samu priču pokušavaju da progovore o monogamiji u braku – odnosno o njenom nepostojanju – i da se zapitaju da li je uopšte danas moguća. Sve ono što je nekad davno radio Vudi Alen, a posle njega razni reditelji i scenaristi devedesetih, od Nila La Bjuta do Kevina Smita.

Zato i Splitsville miriše svojim stilom, izgledom i dinamikom na nešto što smo već gledali kao Sundance hit od pre 30 godina. Međutim, dvojac scenarista piše jako duhovito i taman kad pomislite da gledate uljuljkanu i ušuškanu rom-kom priču, oni nas iznenade novim preokretom.

A o čemu se radi? U centru dešavanja su dva para. Džuli, koju tumači Dakota Džonson, i njen muž Pol, u izvedbi Majkla Anđela Kovina, su par u otvorenom braku.

Drugi par su Ešli (Adrija Arhona) i Keri (Kajl Marvin). Kada Ešli zatraži razvod i prizna preljubu, Keri odlazi kod Džuli i Pola u potrazi za savetom i utehom. Nakon „saveta“, i Keri i Ešli će pokušati sa otvorenim brakom.

Kako stvari napreduju, polako se razotkrivaju slojevi ljubavi, zavisti, osećanja i granica. Otvoreni brak kao koncept izgleda lepo na papiru, ali kad se emocije umešaju, kad simpatije postanu nešto više, kad želje i očekivanja krenu nepredvidivo – situacija eskalira, što u filmu donosi dosta zdravog i glasnog smejanja.

Možda će zasmetati trenutna i ipak prevelika razlika u – nazovimo to „pojavi“ – između dva glavna glumca i dve glavne glumice. Njih dve su holivudske lepotice koje ne kriju da to jesu, a njih dvojica su… pa, obični likovi, koji više izgledaju kao basista i bubnjar nekog benda sa „Jutro će promeniti sve“ kompilacije i koji u stvarnom životu nemaju nikakve šanse ni kod Džonsonove ni kod Arjone. Međutim, ako se vratimo na istoriju žanra, od pomenutog Alena do Adama Sendlera, navikli smo da gledamo tu diskrepanciju u izgledu zvezda na filmu.

Pored humora, najveća vrednost filma leži u sakrivenoj, ali toploj i pomalo staromodnoj poruci – u potrebi da postoji ta jedna osoba u životu, bez mnogo eksperimentisanja i izmišljanja tople vode. Iako ne osuđuje sve novitete koje nudi dejting svet 21. veka.

Him (Legenda)

Iako je najavljen kao da dolazi iz laboratorije Džordana Pila, popularni afroamerički reditelj i komičar je samo producent ovog filma, a njegovo ime je nakačeno u trejlerima samo da bi naglasilo u kom pravcu „elevated horora“ ide film koji je režirao mladi Džastin Tiping.

Sport, današnji profesionalni, kao i sve oko njega, česta je tema u američkom filmu, ali je redak slučaj da se horor žanr bavi njime. Samim tim autor dobija priliku da „opusti“ ruku i pokaže neke stvari koje se obično kriju, a i da progovori o većim temama. Tiping tu donekle uspeva, ali i šlajfuje u mestu u nekim situacijama.

Priča prati Kamerona „Kema“ Kejda (Tajrik Viters), ambicioznog mladog kvoterbeka čija karijera dostiže vrhunac, ali i susreće opasne granice ljudske izdržljivosti. Na drugoj strani je Isaija Vajt (Marlon Vejans), legendarni kvoterbek čija senka inspiriše, ali i zastrašuje.

Vajt poziva Kema na svoj posed da zajedno treniraju, ne bi li ga uveo u posao – ali i potpuno dehumanizovao i spremio za krvožednog sportistu 21. veka koji ne sme da ima ni milosti ni osećanja. Kako se film odmotava, shvatamo da pored grubosti sporta i priče modernih gladijatora, okultno i neljudsko uzima sve veći mah iza cele priče.

Reditelj Tiping uspeva da izgradi sopstveni stil i da vozi do samog kraja, ne želeći da odstupi od svojih ideja. Krv, bol, obožavanje javnosti, lični padovi – atmosfera je mračna, često nelagodna, i želi da pokaže da slava i žrtva često idu ruku pod ruku, ali pitanje je po kojoj ceni. Glumci rade solidan posao. Marlon Vejns je ubedljiv kao zvezda na zalasku, dok je Viters potpuno na mestu kao zbunjeni klinac koji mora da odbaci sve ne bi li postao veliki.

Zbog svega toga iznenađuje što film na kraju ne ostavlja jači utisak, iako ima sve elemente da postane novi kultni hit što sigurno neće biti. Verovatno taj style over substance pristup, tako čest u modernom hororu, ipak nije bio dovoljan da nas ubedi da će ova „već viđena“ priča postati novi veliki hit. Ali svakako, neće vam smetati da ga pogledate u bioskopu ovih dana.

A Big Bold Beautiful Journey (Veliko hrabro predivno putovanje)

Postoji ona pesma Hladnog piva, Ezoterija, u kojoj Mile Kekin kaže kako ga sve vezano za horoskop i astrologiju nervira, i kako on putuje bez GPS-a sa nebesa. E pa film Veliko hrabro predivno putovanje je sve suprotno od onoga kako pevač Hladnog piva voli da putuje.

Ako uzmemo tri četvrtine ovog naslova, a reč „putovanje“ zamenimo sa „zbrka“, „haos“, „nered“ ili „rasulo“, dobili bismo tačan opis novog filma reditelja Kogonade, koji je već osvojio mnoge arthouse duše filmom Afterlife, kao i radom na seriji Pachinko.

Neće vam biti teško da prepoznate – tj. da vam zaliči – niz filmova koji su pokušali da na originalan način pričaju o temama zaljubljivanja. Od Eternal Sunshine of the Spotless Mind do About Time, pa do raznih drugih koje prepuštam vama da prepoznate. Međutim, kog god filma da se setite, mana je što Veliko hrabro predivno putovanje deluje slabije od svih tih naslova.

Kogonada u ovom filmu meša romantiku, magični realizam i introspektivno putovanje kroz prošlost. Radnja kreće jednostavno: Dejvid (Kolin Farel) putuje na venčanje, auto mu je pogrešno parkiran pa koristi magičnu agenciju koja mu nudi iznajmljivanje. Kroz GPS u tom autu, te kroz niz neobičnih vrata i simboličnih preokreta, on i Sara (Margo Robi), koju upoznaje na venčanju i koja je takođe iznajmila auto u istoj agenciji, proživljavaju važne momente iz svoje prošlosti, mesta, sećanja, greške i izgubljene šanse. Film istražuje ideju da je prošlost oblikovala sadašnjost i da možda, kroz razumevanje i suočavanje, možeš je promeniti, ili bar promeniti način na koji živiš dalje. Odnosno, to veliko putovanje iz naslova je zapravo život koji se već odigrao, samo što nisi shvatio sve poruke dok si ga živeo.

Film ima svoje vizuelne pobede i kadrovi ponekad deluju kao da su istrgnuti sa kakvog Tumblr posta iz 2013. godine. Ne pominjem džabe tu godinu – upravo će milenijalci koji su u svojim ranim dvadesetim odrastali tada najviše prepoznati reference koje se provlače kroz film: od estetike, preko slikarstva i arhitekture, do dizajna i muzike.

Međutim, film pati od potpunog nepostojanja hemije između dvoje glavnih junaka, što je za ovakve filmove ponekad važnije i od scenarija i vizuelnog izgleda. Farel još koliko-toliko uspeva da se izbori sa svojim likom, ali Margo Robi, čiji sam veliki fan, potpuno je van fokusa. U njenu odbranu, rečenice koje izgovara preterano su klišeizirane (kao uostalom i njegove), pa se ni bolje glumice ne bi snašle.

Ali opet, kad odbacite tonu mana, sačekaće vas i po koja vrlina u plačljivom, melanholičnom „ljubavni-vikend-roman“ tonu, koji će sigurno prijati nekome u određenom trenutku. Za kvalitet se ipak treba okrenuti starim naslovima.