Consecration – Video sam kako umireš: Ponekad su nastavci bolji

Osmi studijski album grupe Consecration “Video sam kako umireš” je pred nama, iznenađujuće brzo posle prethodnog “Smrt, ljubav, smrt”.

Sećam se, kad smo bili klinci, kupovali smo stripove — i to na trafikama. Tamo gde su naši roditelji kupovali novine.

Isto se tako sećam da sam kupovao masu toga, i da ništa pod milim bogom nisam pročitao. Samo sam udarao temelje bespotrebnom trošenju novca zarad kolekcionarstva.
Nešto što ću raditi ostatak života.

Ono što sam i tada znao da je uber kul i specijalno, bili su Dilan Dog stripovi. Iako sam i sam pročitao na desetine, medij mi je ipak ostao dalek i nije se primio u mom životu. Stripovi su ostali u babinom podrumu da ih nagriza buđ, i verovatno su davno završili kao stari papir.

Pričam ovo jer sam prošle godine, slušajući album Consecrationa – Smrt, ljubav, smrt, pokušavao da odgonetnem kriptične poruke u samom naslovu albuma i pesama.

Consecration – Buđenje mumije

A možda je bilo samo potrebno da malo bolje poznajem rad Ticijana Sklavija — ili makar jugoslovenske prevode ovog kultnog stripa — jer se ovaj post-rok bend upravo zakačio inspiracijom za Dilana Doga, pričajući kroz naslove, tekstove i muziku neke svoje priče.

Godinu dana kasnije, potpuno neočekivano, nakon jednog tako kompleksnog i teškog albuma za slušanje (a siguran sam još težeg za stvaranje), Consi su ponovo tu — sa novim pesmama.
I ako smem da kažem, čak su i bolji nego lani.

„Video sam te kako umireš“ je zbirka od sedam pesama koje su istovremeno otvorenije za „običnog“ slušaoca (ma šta to, zaboga, značilo), ali i mračnije i komplikovanije.

Odlaze i kreću se po obodima raznih žanrova, igrajući se sa stilovima, akustikom, elektronikom, ali i instrumentima koje možda do skoro nismo mogli ni da zamislimo u ovakvom bendu. Tj, ako bismo uopšte mogli da definišemo bilo šta vezano o ovom bendu.

S obzirom na dilandogovsku zaostavštinu i blizinu albuma, Smrt, ljubav, smrt i Video sam te kako umireš će se uvek posmatrati kao dva dela, dupli album ili nastavci. Ili će se jednostavno porediti.

Dok je Video sam te kako umireš šira i prihvatljivija ploča od prethodne, ili da lepo kažemo – bolja, Smrt, ljubav, smrt ima – „Tvoj osmeh su blajnderi“. A takve pesme, nažalost, na ovom albumu nema. Doduše, pitanje je da li je takvih velikih pesama uopšte bilo pre i da li će ih biti u karijeri Consa — pa možda ona i ne bi trebalo da bude mera kojom se mere stvari.

Bend je najbolji kad je raspištoljen i kad shvata da mu vreme ne može ništa, pa stvara lagano, u preko deset minuta, samo za sebe.

Ta iskrenost u zvuku i tekstu osvaja i produbljuje vezu između slušaoca i muzike.

„Buđenje mumije“ deluje kao skup ideja sa prethodnog albuma koje su progledale nekim drugim i novim očima. Naslovna pesma saalbuma zvuči kao marširanje hordi ChatGPT robota koji se konačno spremaju da nas pokore u ne tako dalekoj budućnosti.

Consecration – Među nama

A pobedu za potpisnika ovih redova odnosi „Među nama“, instrumental koji upravo odgovara inspiraciji — odnosno Dilan Dogu, ili već nekom trećem omiljenom liku iz popularne kulture.
Bilo da je to Harison Ford u Blejd Raneru ili Gosling u Drajvu — uz ove zvuke sporih distorzija i tonova trube možete da zamislite sve te likove kako se vraćaju kući nakon (ne)uspešnog zadatka, zauvek sjebani i zamišljeni, kako bi već Bajaga napisao — zbog nekih starih razloga.

Sa druge strane, akustične „Senke“ i „Kamion za mentalno zdravlje“ nisu tu da pruže smiraj i odmor nakon intenziteta i drame ovih dužih numera, već da zaokruže priču i donesu na tas vage i melanholiju — čisto da bi cela ova priča bila potpuna.

Video sam te kako umireš, kao i prethodni Cons albumi, ne takmiči se ni sa kim za laskave titule albuma godine. Oni stoje u svom kutku i proizvode magiju koja priča neke druge priče i ne zvuči kao ništa na ovim prostorima. Neko to shvati odmah, neko sa malim zakašnjenjem — ali bitno je da se svi u nekom momentu sreće sretnemo…

Bonus video: