Gledao sam novi film Džima Džarmuša, i u bioskopu doživeo jednu potpuno sumanutu i “džarmušovsku” scenu

“Otac majka sestra brat” je novi film Džima Džarmuša koji nakon premijere na Beograd film festivalu ulazi u beogradske bioskope.

Reč, dve o klikbejtu iz naslova se ovog puta nalazi na kraju ovog teksta…

“Džarmuš, Džim, svoje majke sin”, pevali su Ništa ali logopedi pre više od 30 godina na albumu Ad hoc klića, i time potvrdili konekciju koju su ljubitelji pop-kulture ovdašnjih prostora imali sa ovim uber-kul rediteljem, čiji je svaki film propraćen posebnom dozom radoznalosti. Naravno, to važi ako ga volite i ako sve te njegove slike i scene u kojima se naizgled ništa ne dešava posebno cenite. Oni koji se nikada nisu primili na to, njima apsolutno ništa nije jasno i ne razumeju zašto bi iko uopšte prilazio ovim filmovima.

Džarmušov novi film “Otac Majka Sestra Brat”, pa i ovaj tekst, nije za ove druge. Američki reditelj je ovladao svojom estetikom pripovedanja tako da već nakon prvih nekoliko kadrova i zvukova muzike znate gde ste i u kom ste svetu. Sporim tempom, tišinom, sa sudarima margine i visoke kulture, neizrečenim rečenicama i detaljima koji više govore ćutanjem nego dijalogom. Tako je bilo osamdesetih, devedesetih, tako je i danas, kada ima 73 godine.

Kada kažemo da je nešto klasičan Džarmuš, sve iz prethodnog pasusa bi svakako bilo to što opisuje termin „džarmušovski“, ali i kad je priča rascepana na nekoliko različitih, da ne kažemo na omnibuse. Džarmušovski bi značilo i da, ma koliko on kratkih priča voleo da spoji u jednom filmu, gotovo nikad te priče nisu istog kvaliteta, ma koliko se trudio. Tako bismo uvek više voleli treću priču u Mystery Train od prve, italijanskog taksistu od pariskog u Night on Earth, ili Billa Marej i Wu-Tang Clan od White Stripesa u Coffee and Cigarettes. Tako je i ovde, uz sve svoje kvalitete, “Otac Majka Sestra Brat” (sve bez zareza) sastavljen je od tri priče nejednakog kvaliteta, sa nekolicinom detalja koji ih sve povezuju.

U prvoj priči pratimo brata i sestru (Adam Drajver i Majim Bjalik) koji posećuju starog oca (Tom Vejts) koji živi daleko od njih. Retko su u kontaktu, a iz priče saznajemo da otac živi na ivici egzistencije i da mu sin s vremena na vreme pomaže novčano. Naravno, kako se priča bude odmotavala, shvatićemo da nije baš sve onako kako se isprva činilo.

U drugoj priči, dve sestre (Kejt Blanšet i Viki Krisp) potpuno su različite: jedna je štreberka i živi po pravilima, druga je razuzdanija i bez ograničenja u ponašanju. Jednom godišnje se sreću kod svoje majke (Šarlot Rempling), spisateljice, na čaju i kolačima. Mahom bez mnogo razgovora, shvatamo koliko su sve tri međusobno udaljene.

Na kraju, u Parizu su brat i sestra blizanci (Indija Mur i Luka Sabat) koji posećuju kuću svog detinjstva prvi put nakon što su im roditelji poginuli u avionskoj nesreći. Gledajući fotografije i prisećajući se svojih netipičnih oca i majke, pokušavaju da slože mozaik njihovog života.

Treća priča je svakako najslabija, jer deluje da je Džarmušu, pre svega, bilo teže da kao sedamdesetogodišnjak uroni u svet dvadesetogodišnjaka, pa je prebacivanjem tog sveta na svoj filmski jezik dosta toga ostalo izgubljeno u prevodu. Prva priča, s druge strane, kida. I pored toga što Drajver, Bjalik i Vejts fizički izgledaju kao porodica, verujete im i njihovoj minimalističkoj glumi da su to nekada bliski ljudi koji se, posle dugo vremena, nalaze u istoj sobi pokušavajući da obnove propušteno. Nezaostaje mnogo ni priča sa sestrama i majkom, koja je, doduše, mogla da ode u drugom pravcu da poslednjim kadrom Džarmuš ne poentira.

Poentira, kako to inače radi u svakoj od priča – ili makar pokušava – da pokaže da veza između članova porodice uvek postoji, čak i kada su potpuno pali s Marsa i gledaju jedno na drugo kao da nikada nisu delili krov nad glavom. Dovoljan je jedan mali detalj: pogled, rečenica, hvatanje ruku, nazdravljanje čajem ili gledanje fotografija da se sve vrati na početak i da se porodična veza obnovi, ili makar da se zna da će to „nešto“ uvek postojati. Ta slatko-kisela, melanholična veza postoji i postojaće. i taj ukus će ostati ako se dovoljno primite na ovaj film i poverujete ovim likovima i Džarmušu. Ako ne poverujete, neće vam biti jasno zašto bi ovim likovima uopšte trebalo dati šansu.

Film je osvojio Zlatnog lava u Veneciji i to je možda prejaka nagrada za ovo ostvarenje. Sigurno je bilo boljih, a sigurno i gorih. Sigurno ste gledali i bolje i lošije Džarmušove filmove, ali “Otac Majka Sestra Brat” će ipak ostati kao ostvarenje koje će biti zadovoljavajuće za sve one koji znaju šta gledaju i zašto su ušli u bioskopsku salu. Za slučajne turiste ovde neće biti mesta.

Kad smo već kod turista – na jednom od prikazivanja filma na Beograd film festivalu, greškom operatera, umesto Džarmuša pušten je film Svadba. Tako je uštogljena festivalska beogradska publika bila primorana da pet minuta gleda humor koji „ne voli“ i verovatno ga se gadi (barem su tako zvučali silni eye roll-ovi i uzvici nezadovoljstva), sa sve Fazlijom i refrenom „Helikopter, helikopter“ kojim počinje hrvatski film, dok nije zamenjena rolna. Ja sam uživao. Sama scena u bioskopu bila je potpuno apsurdna, bizarno smešna a rekli bi neki, što da ne – džarmušovska.

Bonus video: