Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

„Život na našoj planeti“: Zaveštanje Dejvida Atenboroa iz kog možemo mnogo da naučimo

AUTOR: Ljubisav Panić 20 Jul, 2021
„Život na našoj planeti“: Zaveštanje Dejvida Atenboroa iz kog možemo mnogo da naučimo

Borci za zaštitu životne sredine ne nazivaju se stranim plaćenicima u svim zemljama. Dejvid Atenboro je, na primer, ponos Ujedinjenog Kraljevstva. Sugrađani ga obožavaju, dobitnik je titule viteza, a BBC je od njega napravio zvezdu svetskog kalibra.

U Srbiji se kaska za legendarnim voditeljem i autorom dokumentarnih emisija. Mnogi su čuli njegov upečatljivi naratorski glas, kojim upotpunjava spektakularne prikaze prirode, ali još uvek ima ljudi koji ga ne prepoznaju i ne znaju zašto je važan. Nekoliko je razloga za propust.

Solarna elektrana kod grada Uarzazata u Maroku najveće je svetsko solarno postrojenje na svetu, koje je Atenboro naveo kao primer uspešnog alternativnog snabdevanja energijom (foto engineerlive.com)

Radio televizija Srbije, uprkos Jovanu Memedoviću, nikada nije uspela da priče iz sveta nauke i prirode pretvori u nacionalni interes. Nedostaju nam i mehanizmi koji kod prirodnjaka prepoznaju i nagrađuju kvalitet. Na našim prostorima ličnosti koje su važne za društvo stvaraju same sebe, bore se protiv sistema koji je posvećen karijernim spoticanjima i obično ostaju na marginama.

Emisije o živom svetu nekada su smatrane dečjim programom (setite se Opstanka i Divlje Amerike Martija Staufera), prikazivane su ujutro i u njima nije viđen potencijal koji je BBC prepoznao još sredinom prošlog veka. Kako je Atenboro bio živ i zaposlen kada mnogi ljudi nisu bili ni u pelenama, kultne televizijske emisije koje je pravio ostale su van našeg radara. Situacija je donekle promenjena tek kada je televizija b92 prikazala serijale Planeta zemlja, U šetnji sa dinosaurusima i Plava planeta.

Dejvid Atenboro je dobitnik 32 počasne univerzitetske diplome (foto mirror.co.uk)

Metuzalemsko doba od 95 godina, večita trka sa britanskom kraljicom za najpoznatiju sedu glavu Londona i još uvek vispren um oko Atenboroa pletu mrežu svetskog oduševljenja. U vreme kad je starost nepoželjna, kad se kult mladosti brani noževima estetske hirurgije, vremešni Britanac oživljava nekada omiljenu mitsku figuru mudrog starca od kog mladi mogu štošta da nauče.

Jedan od poslednjih obrazovnih napora starog diplomca Univerziteta u Kembridžu ponuđen je prošle godine u dvostrukoj formi, televizijskoj i publicističkoj. Atenboro je dokumentarnim filmom Život na našoj planeti predstavio sopstveno svedočenje i viziju budućnosti na Zemlji, što je ubrzo prošireno i pretvoreno u istoimenu propratnu knjigu (kod nas u izdanju Lagune). Pošto je o filmu već bilo reči na sajtu City Magazina, pozabavimo se pisanim zaveštanjem.

Pripjat, grad koji je napušten posle Černobiljske katastrofe, poslužio je Atenborou kao primer kolikom se brzinom naselja mogu pretvoriti u pustoš zahvaljujući ljudskim greškama (foto fshoq.com)

Vodeća poruka Atenborovog štiva jeste da planeta na kojoj živimo nije dobro. Dok se sa njom kuvamo u vatri globalnog zagrevanja, ujedno okruženi štetom koju činimo, na nama je da li ćemo dozvoliti da se propadanje divljine nastavi ili ćemo ga preduprediti. Promena stila života i očuvanje bioraznovrsnosti jedini su načini da se očuva i naša budućnost, što Atenboro potvrđuje mnoštvom primera i podataka. U prvom delu knjige čitaoca vodi na putovanje koje obuhvata period od 1937. do 2020, tokom kog je netaknuta priroda u svetu svedena na poražavajućih 35% nekadašnje površine. Ujedno, nesvesno otkriva koliko je BBC posvećen usavršavanju ljudi koji široj javnosti približavaju tajne prirode.

Za razliku od naših firmi, koje obično nemaju sluha za želje radnika, Atenboro kao da je sam krojio koliko će provesti na poslu. Kada je poželeo da završi studije antropologije, BBC mu je dozvolio da polovinu godine radi, a drugu potroši na učenje. Promena radnog vremena nije uticala na njegov status i ubrzo je pozvan da bude direktor novog BBC-jevog kanala, što je predstavljalo ponudu kojoj u početku nije mogao da odoli. Žrtvovao je studije i zadovoljio se ranije stečenom diplomom iz prirodnih nauka, ali se posle osam godina zasitio šefovanja i bez problema vratio voditeljskom pozivu. Mogućnost da zaposleni pronađu sebe, bez bojazni da će zbog toga dobiti otkaz ili nazadovati na poslu, učinili su od Atenboroa i BBC-ja ono što su danas. Lutanje, usavršavanje i spremnost da se pokuša nešto novo doveli su do proročkog znanja i iskustva.

Povratak vukova u Nacionalni park Jeloustoun 1995. pokazao je iznenađujući uticaj ovih predatora na celokupan ekosistem i istakao važnost očuvanja biodiverziteta i divljine (foto nationalgeographic.org)

„Strepim zbog onih koji će biti svedoci narednih 90 godina ako budemo nastavili da živimo kao sada“, piše Atenboro na početku drugog dela knjige, u kom usmerava pažnju na budućnost. Do 2110. godine, saznajemo, moglo bi doći do odumiranja šuma, oslobađanja dodatnih gigatona ugljenika, povećanja požara, kiselosti okeana, nestanka važnih insekata i razorne humanitarne krize.

Neverne Tome, kojih je u doba interneta sve više, u opasnosti su da u ovakvim katastrofičnim porukama umesto decenijama šibane promućurnosti prirodnjaka vide samo bulažnjenja ostarelog, prolupanog starca, koji nesuvislo maše transparentnom na kom piše „kraj je blizu“. Stoga je važno napomenuti da ništa čime se Atenboro pozabavio nije puko nagađanje. U besprekornim fusnotama koje se, za razliku od mnogih Laguninih izdanja, ovog puta ne nalaze na sajtu već tamo gde im je i mesto – na poslednjim stranicama knjige, pažljiviji čitalac može videti naučne izvore na osnovu kojih se donose zaključci i, naposletku, ustupa mesto nadi.

U Holandiji se primenjuje princip uzgajanja hrane koji je manje štetan po prirodnu sredinu od konvencionalnog ratarstva, ali daje jednako bogate prinose (foto ipros.jp)

„Ako bi svaka država postavila sebi ciljeve koji se tiču dobiti njenog naroda i planete, kao što je to uradio Novi Zeland, ponudila svom stanovništvu tako visoke životne standarde kao Japan, usvojila obnovljivu revoluciju kao Maroko, upravljala svojim morima kao Palau, gajila hranu ekonomično i održivo kao što to rade neki ratari u Holandiji, jela meso retko kao Indijci, podsticala povratak divlje prirode kao Kostarika i ugrađivala prirodu u svoje gradove kao Singapur, čitavo čovečanstvo bi moglo da uspostavi ravnotežu s prirodom“, piše Atenboro posle detaljnog obrazlaganja navedenih primera u završnom, trećem delu knjige.

Ukoliko sve to zaista mogu nabrojane države, opravdano je i važno postaviti pitanje: zašto ne bi mogle i druge? Odgovor se verovatno krije u onoj nedostajućoj podršci ljudima na putu saznanja, koji su svesni da je pitanje zdravlja planete biranje između potpune katastrofe s jedne i budućnosti s druge strane. Tako se ekološki pokret umesto kao izdajničko strano plaćeništvo ponovo razotkriva kao jedini smislen čin patriotizma.

Naslovna fotografija – Dejvid Atenboro je započeo karijeru u BBC-ju 1952. godine (foto gettingbacktherealme.blogspot.com)