Jovo Maksić o svojoj ulozi u „Kostima“: Nezaboravno je iskustvo kada se u kadru rodi život

Na Radio-televiziji Srbije su tokom prethodna dva vikenda prikazane prve četiri epizode serije Kosti u režiji Saše Hajdukovića i po scenariju Nikole Pejakovića. Ovaj banjalučki neo-noar sa dušom se tematski nadovezuje na hvaljeno Meso istog tandema, mada donosi sasvim novu priču i likove. Glavnu ulogu u Kostima tumači glumac Jovo Maksić, što smo iskoristili kao direktan povod za ovaj razgovor. Sa Maksićem smo pričali o Kostima, ulozi Koste Govoruše, preplitanju stvarnosti i fikcije, kao i drugim projektima na kojima je radio, uključujući filmove Maje Miloš, Mladena Đorđevića i Ivana Jovića.

Na filmu i televiziji glumiš već deceniju i po. Ipak, do sada smo te uglavnom gledali u epizodnim ulogama. Kako je došlo do toga da zaigraš noseću rolu u Kostima?

Zanimljiva je to priča… Seriju Meso sam izuzetno voleo i pratio je sa velikom pažnjom. Dopala mi se ta životnost i prirodnost Pejakovićevih dijaloga, to surovo iskreno ocrtavanje vremena kroz jednu fikciju… Gledajući, ako se dobro sećam – baš treću epizodu, glasno sam, mada više za sebe rekao: „Kako bih ja voleo da igram u ovoj seriji“. I šta se dogodilo? Sledeće godine dobijem poziv od reditelja Saše Hajdukovića da glumim u Kostima. Pazi šta želiš – može i da ti se ostvari… To što sam dobio ovu ulogu sticaj je veoma lepih okolnosti. Hajduković me je zapazio u filmu Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, znao je da sam iz Knina, pogledao je još neke moje uloge i dopalo mu se šta je video. Njegov predlog da ja tumačim lik Koste Govoruše podržale su moje kolege iz Banjaluke i drugi ljudi uključeni u projekat. Tako je sve počelo… Naravno, svaka nova uloga mi znači, ali, sasvim iskreno, uloga Koste je po mnogo čemu sigurno najznačajnija od svih koje sam do sada radio. U Kostima se prvi put susrećem sa kompleksnošću lika koga moram da nosim kroz deset epizoda, moja odgovornost je ogromna, ali je sa druge strane i poverenje reditelja bilo bezgranično, a to je izuzetno važno. Druga važna stvar, ova uloga mi je i lično veoma bitna zato što sam, kao i Kosta, proživeo Oluju. Kosti su mi pružile mogućnost da ostavim neki trag i o tom vremenu.

Da li je to preplitanje fikcije i stvarnosti olakšavajuća ili otežavajuća okolnost prilikom građenja lika?

Sa ove distance, kad pogledam unazad, nekako je sve bilo lako i teklo nekim prirodnim ritmom, korak po korak, stvari su se jednostavno „otvarale“ u tom našem zajedničkom stvaranju ove serije. Sigurno da je moje iskustvo doprinelo u stvaranju lika i dalo neki lični pečat, tim pre što između nas dvojice zaista ima dosta podudarnosti. Uvek pronalazim ideju u životnom iskustvu kada radim ulogu, a ovoga puta i više nego obično. Postoje i zamke – kada si previše blizu ponekad ne uspeš da sagledaš širu sliku, ali tu je Hajduković, koji je to maestralno pratio i kontrolisao. Hajduković radi studiozno, pripreme su počele otprilike sedam meseci pre snimanja, lagano, ništa pretenciozno. Tempo se lagano pojačavao kako se bližila prva klapa. Kada imate takvo poverenje u reditelja – opušteniji ste i onda nekako sve ide pravim tokom.

Ponižen i obespravljen, zabrinut za sudbinu sestre, Kosta odlučuje da preuzme zakon u svoje ruke. Kako si branio njegove odluke? U kom smeru su tekli razgovori sa rediteljem i scenaristom tokom priprema i da li se percepcija lika promenila u odnosu na prvobitni koncept?

Kosta je mnogo bolji čovek od mene i to je prva stvar koje sam postao svestan kada sam počeo da radim na njegovom liku. On je slika svih stradalnika ovog vremena, tihi heroj, metafora običnog čoveka koji na svojim leđima nosi i svoju i tuđu muku. Svet oko njega je surov, beskompromisan, bez imalo empatije i, sa te strane, nije mi bilo teško da branim njegove odluke. Radili smo, kao što sam rekao, korak po korak, gledali da snimanje teče hronološki, nove scene su proisticale iz prethodnih… To je za mene izuzetno dragoceno jer ja sve važne stvari radim instinktivno, pa tako i u glumi. Kad se u kadru desi život, život koji nismo unapred isplanirali, to je veliko i nezaboravno iskustvo.

Ispričaj nam nešto o tome kako je proteklo snimanje u Banjaluci, kao i saradnji sa kolegama iz Srpske? Šta bi izdvojio kao najdragocenije iz tog iskustva?

E, to je jedan poseban doživljaj. Teško mi je da pronađem reči kojem bih opisao ljubav koju osećam prema svim tim ljudima. Pre neki dan sam se dopisivao sa kolegom iz ekipe i razgovor se završio sa „kad budeš prolazio pored BL, svrati“. Moj odgovor je bio: „Ja u Banjaluku ne svraćam u prolazu, ja u Banjaluku dolazim sa namerom – da vidim svoje drage prijatelje“. Na Kostima je radila jedna mlada ekipa profesionalaca, dobrih ljudi pre svega, željnih da pokažu šta znaju i da se izbore za svoje mesto na pošten način. Mislim da je jako bitna i važna stvar to što se oni stalno bore za film, kako u Republici Srpskoj tako i u tom celom regionu. Svakako im je potrebna pomoć u tome, jer je sigurno zaslužuju. Velika stvar je što su u Kostima davno zasluženi prostor dobili glumci koji su sticajem okolnosti slabije zastupljeni u našoj kinematografiji. Pre svega mislim na kolege glumce iz Banjaluke kao što su Ljubiša Savanović, Lea Sekulić, Nikolina Friganović, Boris Šavija, Zlatan Vidović, Aleksandar Stojković Piksi… Naravno, tu su sjajna Milica Janevski i Marina Vodeničar, koje već duže snimaju u Srbiji, ali do serije Kosti nisu često dobijale šansu da pokažu šta sve mogu. O već ostvarenim kolegama (Boris Isaković, Dragan Mićanović, Aleksandar Đurica,  Ljuba Bandović,  Goran Sultanović, Nikola Pejaković, Nikola Rakočević, Dejan Aćimović…) suvišno je bilo šta reći.

Na filmu i televiziji te uglavnom angažuju za male uloge, često svedene i na jednu scenu. Koliko je to glumački izazovno, a koliko ume da bude sputavajuće, a u odnosu na velike noseće koje si glumio i glumiš u pozorištu?

Sad ja treba da kažem onu čuvenu frazu „Nema malih uloga“… Mislim da sve ima svoj razlog. Iskreno sam zadovoljan tokom svoje karijere, uz pomoć tih manjih i malih uloga sam sazrevao i izborio se za svoje mesto. Svaka uloga je šansa i izazov, zaista je tako. Davno sam naučio da ne budem nestrpljiv. Više me pogađa to što srećem mlade ljude, talentovane, a pitanje je da li će ikad dobiti pravu šansu.

Prvi put sam te primetio u filmovima Mladena Đorđevića i Maje Miloš u kojima si na svedenom prostoru ostvario izuzetne glumačke kreacije. Koliko su ti ova iskustva pomogla u daljoj glumačkoj karijeri?

Mislim da su njih dvoje prekretnica u mom filmskom životu… Nisi me samo ti prvi put zapazio u Životu i smrti porno bande i Klipu, već i drugi. Mnogi projekti koje sam posle radio, uključujući i Kosti, upravo su „posledica“ saradnje sa Mladenom i Majom. Ovom putem im se iskreno zahvaljujem na pruženoj šansi. Bez njih ne bih bio tu gde sam sada.

Za sada tvoja jedina glavna uloga na filmu je ona koja si ostvario u hvaljenom i nagrađivanom Isceljenju. Ispričaj mi nešto o tom iskustvu i saradnji sa bračnim parom Jović, kao i o novom filmu koji pripremate – Senovitom Mediteranu.

Ta uloga je došla kao normalan sled stvari i uz neverovatan entuzijazam i poverenje Monje i Ivana. Njihov put i volja su čudesni. Neverovatno iskustvo i čast je biti deo njihovog sna koji ostvaruju i dalje. Trenutno su pripreme za Senoviti Mediteran u završnoj fazi, a ova epidemiološka situacija donela je mnoge promene i mnoge izazove. Snimanje je planirano za 2021. godinu, naravno pod uslovom da ponovo ne bude nekih nenadanih dešavanja. Kada govorimo o Jovićima, svakako treba pomenuti i dokumentarni film Zaveštanje koje je njihov nesebičan i veoma važan (možda i najvažniji) projekat i ostavština. Kapa dole.

Naslovna fotografija: Jovo Maksić na setu serije Kosti, foto Tihomir Stanić – Bosonoga produkcija