Petar Mihajlović o radu na scenariju za seriju „Južni vetar“: „I da hoćemo, ne umemo slabo!“

Serija Južni vetar obara rekorde gledanosti, što smo iskoristili kao direktan povod za razgovor sa Petrom  Mihajlovićem, jednim od dvojice scenarista ove kriminalističke sage. Do kraja ovog druženja sa Petrom Marašom i njegovom ekipom ostalo je još samo dve epizode, pa ovaj razgovor služi i kao svojevrsna priprema za veliko finale i najava onog što dolazi. Jedno je sigurno. Biće jako.

Za početak, hajde da se nakratko osvrnemo na period pre nego što si počeo da pišeš za televiziju i film. Šta možeš da mi ispričaš o svojim dramama i vezama sa pozorištem, a misliš da bi moglo biti zanimljivo našim čitaocima?

Pisanjem se bavim više od dve decenije, još 2000. godine objavio sam svoju prvu knjigu priča. Od kada sam upisao i završio dramturgiju na FDU-u, podjednako se bavim pozorištem, radiom i filmom, ne odustajući ni od same književnosti. Ipak, činjenica je da je, u ovom trenutku, „filmska priča“ najvidljivija. Pozorište je svakako bio glavni razlog zbog koga sam se odlučio za dramaturgiju i tokom godina imao sam tu sreću da se dese neka zanimljiva pozorišna izvođenja mojih tekstova. Interesuje me angažovano pozorište, čvrsto naslonjeno na dokumentarno, ali pomereno na, volim bar tako da mislim, neki moj način. Nadam se da će se, uprkos ovim vanrednim okolnostima, stvoriti uslovi da se ovogodišnje Sterijino pozorje održi, jer sam zaista prezadovoljan kako su Narodno pozorište iz Subotice i reditelj Veljko Mićunović postavili moju Radničku hroniku. Sam tekst je već nagrađen Sterijinom nagradom, ali zaista prija što je i predstava, baš u ovoj postavci, uvrštena u ovogodišnju takmičarsku selekciju. Trenutano radim na par TV projekata, jednom pozorišnom tekstu i privodim kraju svoj drugi roman pod radnim nazivom Ojmjakon…

Sarađivao si sa Dušanom Milićem na serijama Folk i Sumnjiva lica. Kako je došlo do tog transfera iz pozorišta na male ekrane i šta je to značilo konkretno za tebe kao pisca?

Kao što sam rekao, transfer se u suštini nije ni desio, već je samo došlo do realizacije nečega na čemu sam radio što mi je, kao scenaristi, svakako prijalo. Konkretno, radom na tim serijama stekao sam i preko potrebno iskustvo rada na projektima gde je potrebno, u autorskom smislu, prilagoditi se i zahtevima produkcije. 

Kako je došlo o saradnje sa Milošem Avramovićem na filmu Južni vetar?

Do saradnje je došlo na najbolji mogući način. Upoznale su nas naše buduće supruge i mislim da smo već to prvo veče poznanstva krenuli sa konkretnim pripremanjem terena za ono što danas predstavlja Južni vetar. Miloš je, kao posvetu svom odrastanju u Mirijevu, želeo da snimi „čistokrvni kriminalistički film sa elementima drame“. S druge strane, ja sam bio u fazi pisanja scenarija za „dramu smeštenu u krimi milje”. Taman, našli smo se na pola…

Avramović i ti pisali ste scenario Južnog vetra u četiri ruke. Da li možeš da nam malo približiš vaš kreativni proces? Kako ste podelili radne zadatke?

Pre bih rekao da se tu radilo o dve glave i nekoliko cisterni kafe. Preturajući po laptopu našao sam fajl sa prvim iskucanim biografijama glavnih likova Južnog vetra. Fajl datira iz novembra 2006. godine. Sa jednom od verzija scenarija, koji se tada zvao Metar asfalta, diplomirao sam 2008. godine, dok smo u jednom trenutku, 2011. čini mi se, mnogo pre trenutne renesanse igranog TV programa, nakratko promenili fokus sa celovečernjeg filma na televizijski serijal… Dakle, tokom godina očekivanja pozitivnih konkursnih rezultata, čekajući na tu neku komisiju koja će se složiti sa bukvalno svakim relevantnim kolegom iz branše koji je imao uvid u scenario, nismo prestajali da radimo dalje na likovima i priči čvrsto verujući da će sve to na kraju isplatiti. Radni zadatak mene kao scenariste, nakon svih tih kafa i razgovora, bio je, logično, da sednem i napišem prvu ruku nakon čega bi taj scenario vraćali jedan drugom unoseći dogovorene izmene. To je potrajalo, manje više, sve do prve klape Južnog vetra…

Da li te je zatekao uspeh filma  i kada si postao svestan da je nastavak neminovnost?

Iskreno, iako sam već nakon prve projekcije nezavršene verzije filma bio siguran da smo napravili  zaista odličan film, mislim da uspeh Južnog vetra, po cenu da budem patetičan, verovatno nisam doživeo na pravi način baš zbog svih tih godina čekanja. Poznajući Miloša i njegovu neverovatnu potrebu, koja ni jedne sekunde svih ovih godina nije zakazala, da filmski ispriča ovu priču, uzevši u obzir i inicijalni prijem kod publike, vrlo brzo mi je bilo jasno da teramo dalje. Nedugo nakon premijerne projekcije u Sava centru bacio sam se na pisanje serije…

Ako uporediš rad na pisanju scenarija za film Južni vetar i seriju Južni vetar, koje bi razlike naveo kao ključne? Ili razlike u pristupu, možda, nije ni bilo?

Pristup je svakako bio isti. Trebalo je, koristeći autentične likove, ispričati što bolju priču. Na eventualne razlike uticale su očigledne stvari: različit format, mnogo više prostora (vremena), likova, paralelnih radnji, mogućnost strpljivijeg građenja priče…

Šta ste želeli da postignete pišući seriju i koliko ste uspeli da ispunte samozadato? Takođe, koliko ti je delovanje u žanru predstavljalo ograničavajuči faktor i koje si scenarističke trikove koristio da razbiješ kalup?

Iako ne bih mogao da kažem da je „klasični žanr“ moj prvi izbor, kada govorimo o filmu, ta uslovljenost, određena ograničenja, olakšavaju fokus na ono što je najbitnije u ovakvom projektu, a to je, kao što rekoh, pričanje priče. S druge strane, dužina i broj epizoda pružile su mogućnost da se, ostajući u žanru, pruži prostor i sporednim linijama priče, da se celokupan univerzum Južnog vetra oboji mnoštvom likova koji svoje mesto svakako ne bi imali u filmu, ali koji o „tom svetu“ govore koliko i centralni akteri. Jedna od želja mi je bila i da pokušam da te tipove, koji su jedna od odlika žanra, unapredim u karaktere. Iako se u seriji pojavljuje ogroman broj likova, nadam se da sam uspeo u nameri da svakom od njih, koliko god da se radilo o maloj roli, pridodam odgovarajuću i dovoljno zanimljivu „biografiju“. Takođe, životnost Južnog vetra bio je oduvek Milošev i moj uslov te je i autentičan dijalog bio imperativ. Imamo tu sreću da nam je jezik vrlo živ i šaren i bila bi šteta da smo replike učinili sterilnim i, radi priče, prosto obaveštavajućim. Radeći na dijalozima bukvalno sam pričao sam sa sobom da bih bio siguran da funkcionišu jer je papir potpuno drugačiji od žive reči. Scenaristički, a, iz Miloševe vizure i rediteljski i produkcijski, nadam se da smo serijalom Južni vetar uspeli i da na neki način dodatno obrazujemo publiku koja tek poslednjih nekoliko godina ima mogućnost da prati kvalitetniji domaći serijski program koji je, na svetskom nivou, u potpunoj ekspanziji poslednju deceniju i po.

Glumac koji tumači lik Cara zamenjen je pred samo snimanje. Da li je to dovelo do promena u scenariju i koliko je zakomplikovalo realizaciju planiranog?

Zamena glumca koji je tumačio lik Cara svakako nije bila nečija želja, već je usledila zbog nesrećnog spleta okolnosti. To za produkciju nikad nije prijatna stvar, ali naravno da nije uslovilo značajnije izmene u scenariju jer ipak „lik vodi radnju, a ne glumac“…

Šta možemo očekivati od završnice serije? Naravno, ne očekujem da nam otkrivaš šta će se dogoditi, već da nas zaintrigiraš i pripremiš za nedelje koje dolaze… Da li će biti jako?

I da hoćemo, ne umemo slabo! Očekujte pravo grand finale, kakvo ovako realizovana serija i zaslužuje…

U pripremi je i film Južni vetar 2. Kako ide rad na scenariju i koliko je rad na seriji doprineo da se iskristališu neke nove ideje za novi bioskopski film?

Što se tiče scenarija za drugi deo filma, on je završen i trenutno u fazi „peglanja“. Eto, ako postoji jedna dobra stvar u vezi sa ovim vanrednim stanjem, koje nažalost prilično utiče na pripreme za početak snimanja, to je što sada imamo više vremena da scenario učinimo što boljim. Posle toliko godina i promišljanja na temu Južnog vetra, ideja imam napretek. Uprkos ovolikom broju snimljenih scena, i dalje imam utisak da smo još uvek na početku sage o Petru Marašu…