Stefan Arsenijević: Banović Strahinja 21. veka

Reditelj Stefan Arsenijević ima novi dugometražni igrani film, čija je svetska premijera planirana i potvrđena za ovo leto – i to u glavnom takmičarskom programu viđenog i cenjenog, a 55. po redu Međunarodnog filmskog festivala u Karlovim Varima. U pitanju je film naslovljen Strahinja Banović (međunarodni naslov As Far As I Can Walk), a znatno više i detaljnije u razgovoru koji sledi.

Čini se da je, slično svom glavnom junaku, ovaj film dosta dugo putovao od prve, preko poslednje klape, pa do predstojeće svetske premijere u Karlovim Varima. Šta se sve u međuvremenu dešavalo sa tim filmom?

Jeste, zadesila nas je korona tokom postprodukcije i, pošto se film radio u nekoliko različitih zemalja, to je značajno usporilo ceo proces. Ali srećan sam što nas korona nije zadesila tokom snimanja. Ko zna kada će ponovo biti moguće organizovati ovako kompleksno snimanje koje je uključivalo brojnu filmsku ekipu iz različitih krajeva Evrope. Film je koprodukcija Srbije, Francuske, Luksemburga, Bugarske i Litvanije, što je podrazumevalo da su i ispred i iza kamere ljudi iz ovih zemalja.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

A šta sve može i kako se sa brojnim iskušenjima nosi reditelj, neko ko je ipak na čelu te kolone autora i saradnika?

Nas na Fakultetu uče da je reditelj kao pilot, odgovoran za sve putnike, odgovoran da podigne avion, suoči se sa svim turbulencijama u vazduhu i potom bezbedno i uspešno prizemlji. To je deo posla. Svaki film nosi svoje izazove, a reditelj je, da parafraziram Trifoa u Američkoj noći, onaj kome svi stalno postavljaju najrazličitija pitanja. I koji mora u svakom trenutku imati odgovore. Takav je posao.

Na ovom snimanju je zaista bilo pregršt izazova, od ponovnog izmaštavanja narodne epske pesme u savremenom kontekstu, preko saradnje i usklađivanja sa brojnom međunarodnom ekipom glumaca i kreativnih saradnika, do rada sa pravim migrantima koji su u filmu statirali i igrali pojedine manje uloge. Ovaj film je bio velika avantura.

Ukupno uzev, kako prepoznaješ kada je pravi čas da se stavi tačka na film, da on dobije svoje konačno obličje?

Film se uvek može dorađivati, doterivati i najčešće vas spoljašnje okolnosti prinude da stavite tačku. Na filmu nikad nema dovoljno vremena, uvek se žuri, vreme je dragoceno. Tako da je, moram priznati, meni ovo usporavanje u koroni dobro došlo da natenane, sa distancom sagledam film i dovršim ga.

Sa kakvim očekivanjima, a i namerama ideš u Karlove Vari?

Festival u Karlovim Varima je jedan od najznačajnijih u Evropi, spada u red festivala A kategorije, što znači da se na njemu prikazuju isključivo svetske premijere. Velika je čast naći se među odabranih 12 filmova u glavnom takmičarskom programu. Prošlo je 20 godina od kako je jedan domaći film bio u ovom programu. Biće to prilika da u dobrom kontekstu prikažemo po prvi put naš film svetu. Veoma je važna ta svetska premijera, jer od nje zavise pozivi na druge, manje festivale. Tako da idem sa velikim iščekivanjem i naravno, sa izvesnom tremom. Jedva čekam da čujem reakcije publike. Pravili smo ljubavnu priču, pa je jako važno videti da li će te snažne emocije zaživeti u publici.

Zašto i kako baš Banović Strahinja? U čemu si ponajpre prepoznao kopču između tog dela i aspekta i naše sadašnjice kojom se baviš u ovom svom filmu?

Banović Strahinja je kao Šekspir. Uvek je aktuelan i može se iščitavati na bezbroj načina. Mi smo želeli da vidimo kako bi ta priča funkcionisala danas. Tu je ljubavni trougao koji je u srcu priče, ali u suštini je to priča o čoveku koji sledi svoj unutrašnji emotivni i moralni kompas uprkos društvenim konvencijama, uprkos svemu. To je nešto što je uvek aktuelno. I zatim, to je priča o oproštaju. Gledali smo milione filmova o osveti. Zašto nema toliko filmova o oproštaju? A još u srednjem veku smo imali ep o tome, koji je opstao do današnjih dana. I činilo mi se važnim da to veoma posebno kulturno nasleđe, taj naš kulturni kod aktualizujem, učinim savremenim, na jedan novi način ponovo stavim u centar pažnje. Ko je danas junak? Šta je junaštvo? To su neka od pitanja na koja sam pokušao da nađem svoj odgovor ovim filmom.

U kojoj je meri tvoj film i drama identitetskih zaokreta/lomova i da li si tokom priprema za film među migrantima u većem broju nailazio na one koji svoj dalji pravac kretanja i životnih izbora doživljavaju na način na koji to čini tvoj junak?

Nama je početna inspiracija bila upravo iz života. Upoznao sam Ibrahima Išaka, mladića iz Gane koji živi u izbegličkom kampu u Krnjači i želi da otpočne novi život u Srbiji. Naučio je jezik, trudi se svim silama da se uklopi u novu sredinu. I onda sam pomislio da bi bilo uzbudljivo da jednog takvog junaka smestim u modernu verziju jednog od ključnih epova te sredine u koju želi da se uklopi. Na taj način će se, nadam se, putem filma, desiti jedno zanimljivo obostrano prepoznavanje. Mi sa identitetom stalno nešto kuburimo. Stalno bismo da budemo neko drugi. A evo, ovaj film stavlja u fokus jednog Afrikanca koji proživljava neke naše arhetipe.

Kako je došlo do konačnog izbora u slučaju tumača dve udarne uloge? I kako je izgledala i tekla njihova adaptacija na srpske filmske prilike u tom konkretnom vidu snimanja filma?

Izbor glumaca je bio zaista dugotrajan proces. Imali smo tri kasting direktora: u Francuskoj, Nemačkoj i Keniji. Najvažnije je bilo pronaći glumca za Strahinju. On je u svakoj sceni, nosi praktično film na svojim plećima. Odgledao sam stotinak snimaka različitih glumaca. Onda se pojavio francuski glumac Ibrahim Koma i već posle nekoliko minuta sam bio svestan da smo našli svog Strahinju. Fasciniralo me je kako je sa minimumom sredstava uspevao da napravi izuzetno sugestivnu i emotivnu ulogu. On je temeljan i posvećen glumac. Insistirao je da nekoliko meseci pre početka snimanja živi u Beogradu. Upijao je jezik i kulturu, razgovarao sa mnom, sretao se sa migrantima, ulazio u lik. Ibrahim ima veliko iskustvo, počeo je kao dete glumac, igrao je više glavnih uloga u filmovima.

Za glavnu žensku ulogu smo s druge strane izabrali austrijsku glumicu Nensi Mensa Ofei, koja je do tada imala tek jedno kratko pojavljivanje na filmu. Nensi igra puno u pozorištu. Jedna snažna, autentična, fascinantna ličnost. Hemija među njima je odlično proradila, što je najvažnije, jer je ovo pre svega ljubavna priča.

Pošto je (posebno u domenu festivalskih/arthaus ostvarenja) u međuvremenu bilo i biva podosta filmova koji se na ovaj ili onaj način bave migrantskim temama i pitanjima, po čemu će se tvoj film izdvajati, u čemu je tu njegova osobenost?

Bilo je i biće još filmova o migrantskoj krizi. To je prirodno, reč je o najvećoj izbegličkoj krizi posle Drugog svetskog rata, jednoj seobi naroda ogromnih razmera. U tako velikim temama ključ je pronaći svoj ugao. Nama je pesma pružila jedinstven pristup. S druge strane, jako nam je bilo stalo da za razliku od većine filmova koje sam gledao, u našem filmu izbeglice ne prikazujemo isključivo kao žrtve. Oni su snažni likovi, borci, kompleksne ličnosti. U prvom planu su njihovi emotivni odnosi. Ovo je ipak pre svega velika ljubavna priča. Tek posle toga dolaze okolnosti migrantske krize koji samo pojačavaju jednu jako intimnu dramu. Dramu koja je mogla da se desi bilo kome od nas. 

Šta si to u ovoj kreativnoj epizodi naučio o filmu kao mediju, jeziku ili samo zanatu i o sebi kao autoru?

Napravio sam jako dugu pauzu. Tako da mi je glavni utisak koliko je radosti u pravljenju filma. Puno muke i stresa, ali možda i više radosti. Gde to još ima da se stotinak ljudi iz raznih zemalja nađe i zajedno izmaštavaju jedan novi svet? Nema boljeg posla od tog.

Za kraj – šta o poimanju filma kod nas možeš da nam kažeš sa pozicija filmskog pedagoga i urednika filmskog programa u instituciji kulture u samom centru glavnog nam grada?

Film kod nas je vrlo dobro, hvala na pitanju. Fantastično, s obzirom na okolnosti. Imamo bogatu filmsku tradiciju, domaći film je veoma uspešan na festivalima poslednjih godina, a tu je i izvrsna nova generacija mladih autora. Sa malo finansija i puno rada i puno dovijanja filmadžije uspevaju da naprave međunarodno zapažena ostvarenja. Ako nečega nedostaje poslednjih godina, to je inteligentnih komedija, po kojima je srpski film bio prepoznatljiv. Ali kakvo vreme, takvi i filmovi.

Strahinja Banović

Film je moderna adaptacija čuvene narodne epske pesme Banović Strahinja, smeštena u savremeni kontekst izbegličke krize. Glavni junak je mladi migrant iz Afrike koji je, u želji da se što bolje uklopi u novu sredinu, uzeo srpsko ime Strahinja. Sa svojom ženom Ababuo on živi u izbegličkom kampu u Krnjači, dok novi talas izbeglica iz Sirije, među kojima je i harizmatični Ali, ne unese nemir u njihov život. U filmu značajnu ulogu igra i Nebojša Dugalić.

Stefan Arsenijević

Stefan Arsenijević rođen je 1977. u Beogradu. Diplomirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde sada predaje na master studijama. Za kratke filmove osvojio preko 30 međunarodnih i domaćih priznanja, uključujući Zlatnog medveda u Berlinu, nagradu Evropske filmske akademije i nominaciju za Oskara. Njegov prvi celovečernji film, Ljubav i drugi zločini, premijerno je prikazan na Berlinskom festivalu 2008. i osvojio je nekoliko međunarodnih nagrada, uključujući nagrade za najbolju režiju u Visbadenu, Sofiji i Bursi, kao i nagradu publike u Lincu. Sa rediteljem Bojanom Vuletićem napisao je scenario za Vuletićev film Praktični vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem, koji je međunarodnu premijeru imao u Karlovim Varima 2011. godine. Osnivač je i programski direktor regionalnog profesionalnog trening programa Gete Instituta za mlade reditelje – FIRST FILMS FIRST. Član je Evropske filmske akademije.