Crna kao abonos

Piše: Marija Ratković

Kad sam se rodila imala sam lepu, nežnu kosu, smeđe boje, koja je već do druge godine mutirala u ugljen crnu kovrdžavu masu. Ponekad sam sanjala da je moja majka isto mene želela kao ona kraljica što je vezla uz prozor. Crna kao abonos, bela kao sneg, sa usnama u boji krvi – i maštala sam da sam to ja. Nikad baš nisam videla abonos, sneg sam videla ali moja koža je bila bronzana, čak maslinasto zelene boje dok su mi usne bile bledo roze. Pomišljala sam da sam usvojeno crnče, osim što nisam bila ni skroz crna. Moje nezadovoljstvo sopstvenim izgledom poprimalo je metafizičku kategoriju, ja uvek bila nezadovoljna što sam toliko – stvarna.

Do desete godine, šišala me je mama, ona je bila opsednuta šiškama. „Moraš smanjiti količinu ove kose, šiške su jedini način”, govorila je. Šiške moraju biti ravne, nije podnosila ako nešto viri, neravnomerno ispada ili kvari savršenu geometrijsku liniju njenih frizura. Bilo me je užasno sramota što me ona šiša. Maštala sam o salonima u kojima mirišu hemikalije, u kakve je svake subote odlazila moja baka. Pločice, zelene biljke u uglovima i haube. Na zidovima ogledala i slike žena sa začuđenim licima i nalakiranom kosom. Ili sa gelom i duginim bojama za mlade. Žene u svilenim čarapama boje kože. Frizerka sa mini valom koja govori brzo i duboko. Mislila sam da svi znaju da me mama šiša. Da jednom u dva meseca sedim u kupatilu, dok ona obilazi oko mene i velikim krojačkim makazama seče moju kosu. Na suvo. Izjedalo me je što znam da tako ne treba. Zato sam odlučila da gajim kosu.

Nisam želela dugu kosu, ali nisam želela ni nedostojanstveno šišanje u kupatilu. Debele odvratne šiške su ostale, ali bar ostatak kose rastao je svake godine. Mrzela sam svoju kosu centimetar po centimetar jer me je obavijala crnim velom i izjedala lice kao šubara, ni ravna ni kovrdžava, ni laka ni teška, zatezala sam je, vezivala, mazala gelom, uljima, stavljala rajfove, šnale i onda na kraju – šišala.

Imala sam posebnu sreću kad ošišam neki deo kose tako da se ne vidi da ga nema. Sve je bilo dosta ozbiljnije ako ošišam deo šiški ili zulufe. Oblaci stida su me prekrivali, ali držala sam se strogo, kao da potpuno znam zašto sada imam zulufe. Nemam skoro nijednu sliku da to dokažem, sve sam ih uništila. Na svim slikama imam normalnu kosu, reklo bi se lepa devojčica nalik na mnogo drugih. Šnale kape i rajfovi kriju moj tajni rad. Rat sa kosom, u stvari.

Nedavno je neka devojka pisala o drugarici koja se posle duge veze ošišala i ofarbala, restartovala na period pre. Možda je želela da poništi vezu koja je propala, a možda je želela da se vrati na period kada ju je neko još hteo. „Žena je lepa onoliko koliko je voljena” samo niko ne kaže da ta ljubav mora dolaziti od same sebe ili bar svoje kose. Setim se kako sam gajila kosu, kako sam uvodila primirje rata s kosom, kad god bih bila u ljubavi. Kao da sam poštovala na neki način ljubav tih ljudi, pa nisam uništavala kosu. Ali kad god mi se pruži prilika, sagorevala sam je hidrogenom, izvlačila sam pramenove na kapu, menjala sam boje celog spektra, uvek sam želela da budem neka druga žena – ako ne princeza iz bajke, onda bar žena sa kutije za farbu. Čak i kad sam naučila da se njihove boje dobijaju u photoshop-u, na računaru, tvrdoglavo sam želela da uđem u sliku, da pobegnem od stvarnosti u kojoj je moja kosa, ogromna neman koja me guši.

Prvu ženu bez kose videla sam u čekaonici. Ona nije mogla da hoda, neki muškarac i žena su je gurali u kolicima, i umesto nje – kao da nije prisutna, govorili sa lekarima. Ne gledaj tamo ne gledaj, rekao mi je drug kao da je znao da moje oči traže samo to, ambis u koji će pogledati. Slika žene bez kose za mene je u tom trenutku bila slika smrti, mirna i nenametljiva, a prisutna, ona o kojoj govore drugi, ona od koje se sklanjaju, ona koja izaziva paralizu od straha čak i kod najvećih, najhrabrijih, čini da zdravi i jedri, mišićavi ljudi blede i padaju kao snoplje. Jedna krhka žena u pidžami, u kolicima, bez snage da govori, pokorila je stotinu vojnika u čekaonici.

I ja sam gledala. Ja u njoj nisam videla smrt iako je jasno da je smrt ono čega su se i zdravi i bolesni tako panično plašili. Gledala sam je i videla sam ono što sam ceo život radila po malo, sama, namerno. Videla sam svoju neodlučnost da odem do kraja, da se ošišam i obrijem, da svi šapuću kako mora da sam poludela kao Britney Spears, da jedni druge pitaju jesam li bolesna, da slika svih mojih mišljenja i osećanja ide pre mene, kroz kosu koju nemam. U neku ruku, ona je pobedila, iako je delovala krhko i jadno, samim svojim postojanjem, tu u čekaonici među trudnicama, mladim očevima, majkama i studentkinjama, među debelim i zdravim, među bogatim i jadnim – nepoznata bolesna žena bez kose ujedinila ih je u molitvama za zdravlje u strahu i pokornosti pred silama života. I smrti. Gledala sam je i divila se koliko je hrabra i nezainteresovana za živote drugih, za njihovo mišljenje ili strahove, koliko je dostojanstvena ili samo prosto nema izbora. I setila sam se one princeze iz bajke, koja ranjena, posle bitke još uvek stoji, prkosi smrti i strahu, sve isto. Samo bez kose.