Dnevnik nevidljivih: 01
Kroz mrežicu video je mutno, tek toliko da zna kuda hoda. Ispred sebe položio je kartonsku kutiju isečenu napola, pisalo je Swisslion Takovo. Pre nego što je obukao kostim, u kutiju je stavio tri novčanice od po pedeset dinara, „da ga krene“, novčanik zatim savio u džep i uskočio unutra. Svoju jaknu ostavio je u prodavnici obuće, kod one ljubazne prodavačice koja je uvek radila drugu smenu. „Sretno!”, rekla mu je prvi put za sve ovo vreme od kako tu radi. Bio je sujeveran, nije rekao hvala, zna se da se kada krećeš sa poslom ne kaže sretno. Izašao je kroz vrata butika, bočno i pri izlazu sagnuo glavu kako bi mogao da se provuče.
Kada je stao na svoju poziciju, zatekao je u kutiji samo dve novčanice od pedeset dinara. „Znao sam!”, viknuo je, ali je njegov krik unutar kostima čuo samo on. Osetio je svoj zadah koji se odbio o otvor sa mrežicom i vratio mu se direktno u nos. „Fuj”, rekao je. Dok je cupkao da se zagreje, gledao je u kutije ostalih kolega. Tamnoputa devojčica sa zecom i violinom svirala je Poubavo devojče od makedonče. U njenoj kutiji bilo je i sitnijih i krupnijih novčanica, ali nijedna novčanica od pedeset dinara nije bila pri vrhu. „Nije ona”, pomisli. U kutiji ispred onižeg tipa u kožnoj jakni koji je crtao portrete nije bilo nijedne novčanice. „Nije ni on”, pomislio je, ali odmah potom mislio je – „možda je baš on”. Kostimirani klovn koji je savijao duguljaste balone u obliku srca i Plutona (psa, ne planete) bio mu je prijatelj, u njega nikada ne bi posumnjao. Vazduh u kostimu se zagrejao, plastika je dobro držala toplotu, počelo je da mu se muti pred očima. „Uostalom, nije ni važno ko je uzeo”, pomislio je, „je*eš pedeset dinara.”
Gibao se levo-desno i mrdao svoju preuveličanu plišanu zadnjicu. Izdaleka, izgledalo je kao da igra tvist. Prišli su prvi roditelji sa detetom školskog uzrasta. Dete ga je gledalo nepoverljivo dok je prilazilo da u njegovu kutiju spusti novčanicu koju su mu roditelji dali. Ruku je stavio preko trbuha i poklonio se. Produžili su dalje. Kroz nekoliko minuta, naišla je majka sa dva blizanca u kolicima. Na svaki njegov pokret blizanci su se kikotali kao pokvarene igračke. Majka je spustila stotku. „Fer”, pomislio je, zasmejao je dva deteta odjednom. Jedna plava devojčica sa kikicama izrazila je želju da se slika sa njim. Majka je svoju tašnu dala gospodinu, valjda mužu, i povela devojčicu za ruku. Videlo se kako muž koluta očima. „Seljačina”, pomislio je. Uložio je veliki napor da klekne a da se ne prevrne, kako bi devojčica sela u njegovo krilo. Mlatila je nogicama tako da ga je sve vreme slikanja petama udarala u potkolenice. Slikanje je trajalo duže nego što je pretpostavio, majka nije bila zadovoljna nijednom fotografijom. „U pi*ku materinu više”, promrmljao je sebi u lice. Muž je i dalje kolutao očima, ovaj put je osetio više saosećanja prema njemu. Fotografisanje je najzad bilo gotovo, majka je spustila u kutiju samo jednu dvadeseticu. Ujeo se za jezik da je ne opsuje, ali ipak, mogla je da ostavi nešto više. „Štekaro”, rekao je tiho dok se u znak zahvalnosti poklanjao. Srećom, njegove reči se van kostima nisu ni čule.
Povezani članci
Nakon toga, dobrih sat vremena nije mu prišao niko. Mislio je da ga je majka sa dvadeseticom izmalerisala. Kod devojčice sa violinom i zecom kutija se punila iz minuta u minut. Svi stranci su joj ostavljali novac, njemu stranci nisu ni prilazili. Zatim, sasvim neočekivano, u njega se zatrčao dečak frćkave kose sa naočarima. On je raširio ruke, mislivši da mu mali trči u zagrljaj. Mali ga je iz sve snage šutnuo u međunožje i otrčao dalje. Majka, noseći neke kese, trčala je za njim, i samo se u prolazu izvinila. „Go*no malo nevaspitano”, vikao je, ali se kroz mrežicu čulo samo nekakvo mumlanje. Trljao se i cupkao u mestu, mali je, izgleda, baš snažan u nogama. Kada je podigao pogled, video je nekoliko roditelja sa decom koja su se kikotala. Dopao im se. Nastavio je da cupka, da se trlja i da mumla. Deca su se još više kikotala. Njegova kutija napunila se za tih pola sata neartikulisanog plesa više negoli za ceo dan. „Hvala ćoro”, promrmljao je u sebi, bilo mu je krivo što je opsovao dečaka frćkave kose sa naočarima.
Na ćošku kod fontane matori čiča rasklapao je svoju aparaturu i počeo da peče kukuruz i kestenje. Prijatan miris natopio je njegovo veštačko krzno, čuo je kako mu creva krče kao da su ozvučena. Unutar kostima bilo je akustično. Nije znao koliko je sati, ali po bolu u nogama ocenio je da je već tri sata na ulici. Pravilo koje je sam sebi zadao bilo je da nikada ne broji pare iz kutije dok ne završi smenu, da stoji koliko god može. Pored njega prošao je vidno pijan stariji čovek noseći flašu vinjaka. Zastao je i počeo glasno da ga psuje, mada te psovke on nije shvatio lično. „Ajde matori, tornjaj se”, govorio je unutra, i svojim velikim mekanim rukama terao je starca. Dokle god je starac vikao i klatio se, tu pored njega, niko nije hteo da mu priđe.
„Murija, murija, murija!”, vikao je prijatelj klovn koji je savijao duguljaste balone trpajući ih u veliki ranac. Mala je stavila zeca u torbu, violinu pod mišku i počela je da trči ka Kalemegdanu. Portretista u kožnoj jakni je svoju opremu za crtanje spakovao u kožni kofer i nonšalantno seo na klupu i zapalio cigaretu, praveći se da se ništa ne dešava, da je slučajni prolaznik. On je skinuo svoju ogromnu glavu u obliku pande i video da na pločici sa imenom na grudima policajca piše Rkman. U donjem, nezgrapnom delu kostima počeo je da trči ka haustoru u jednoj sporednoj ulici upravnoj na Knez Mihailovu. Znoj mu je slepio gaće uz butine, dobar deo gaća uvukao se u njegovu zadnjicu, srce mu je tuklo kao ludo. Unutar haustora bilo je toplo, suviše toplo. Prebrojao je novac iz kutije – tog dana zaradio je hiljadu sto dvadeset dinara. Nervirala ga je ta dvadesetica.
„Dosta za danas”, rekao je sebi, i svoj kostim u obliku Kung fu pande spakovao je u veliku torbu sa točkićima koju je sakrio ispod stepeništa. Popušio je cigaretu na miru, sačekavši da se ohladi, da znoj sa njegovog tela ispari. Popušio je zatim još jednu cigaretu, i još jednu. „Rkman”, rekao je sam za sebe, „kakvo prezime.” Stajao je u haustoru sam, sigurno pola sata. Dok je išao ka butiku da pokupi svoju jaknu, dvedeseticu je ubacio u kutiju ispred male koja je svirala violinu, zec pored nje bezbrižno je jeo komad šargarepe. Prepoznao je da svira Vidovdan.
Fotografije: Unsplash
Povezani članci
