Dnevnik nevidljivih: 07

Rekao je sinoć pred gostima: „Zorica ionako ne voli filmove”. I svi pogledaju u mene: „Jao, pa kako ne voliš filmove?”. Ja pogledam u njega, kažem: „Da, Gale, stvarno, kako misliš ne volim filmove?”. Svi pogledaju u njega. „Pa, Zorica i ja kada god gledamo neki film ona zaspi.” Gosti se smeju, ja gledam mogu li ispod stola da ga dohvatim nogom – daleko je i spadne mi papuča tačno par santimetara dalje tako da ne mogu da je dohvatim. „Gale, ljubavi”, kažem, a uši mi se zacrvenele, „volim filmove, ali zaspim jer sam umorna, ustajem rano.” Gosti klimaju glavom, kažu: „Jeste, jeste, Zoko, pa, da, normalno”. „Mi kada hoćemo da gledamo neki film, bude devet, deset uveče, pa onda dok nađemo sajt gde može besplatno da se gleda, prvih pet sajtova nikada ne radi. Pa onda nađemo sajt koji radi, a nema prevod. Ne mogu da gledam bez prevoda, mumlaju glumci, ne čujem, ili pričaju u žargonu, ili šta ako je francuski film… Taman onda kada pronađemo sajt, onda obično internet nešto uspori, sve u svemu, nikada ne počnemo da gledamo film pre jedanaest, dvanaest, meni je to kasno.” „Ma zaspi ona”, kaže Gale, „i ako pustimo film u devet, nema razlike.” Gosti se smeju. „Jeste”, kažem, „zaspim kada Gale pusti neki crno-beli ruski film gde neka petorica hodaju po poljani prekrivenoj snegom dvadeset minuta, normalno da ću da zaspim.” Gosti se smeju. „To je odličan film!”, kaže jedan od gostiju, pa Gale i on pričaju petnaest minuta o tom hodanju po poljani prekrivenoj snegom. „Jeste”, kaže on, „Zorica najčešće ni ne zna o čemu se radi u filmu, a često ne zna ni kako se film uopšte zove”. „Jeste, sad”, kažem, „hajde ne preteruj”. „Dobro”, kaže Gale, „evo, kako se zvao film koji smo juče gledali?” Svi gosti gledaju u mene. „Ne znam kako se zove tačno, naši prevodi su uvek drugačiji od originala”, nego njemu nije dosta. „Dobro”, kaže, „a o čemu se radi u filmu?” „Radi se”, kažem, „ne znam tačno o čemu, ali je onaj glumac, onaj što ga volim, on je batler na nekom dvoru šta ti ja znam, i tu dolaze neki političari, grofovi, pričaju o ratovima, o Prvom svetskom ratu se radi, a batler je zaljubljen u jednu služavku, ali joj to ne pokazuje, pa se ona ipak uda za jednog drugog tipa, grofa, i ode sa dvora.” „Nije o Prvom, Zoko”, kaže on meni, „već o Drugom”. „Dobro”, kažem, „kao da je to sad od presudne važnosti za film, film je o ratu.” „Nije film o ratu”, kaže on, „i taj glumac se zove Entoni Hopkins, svako zna kako se zove Entoni Hopkins.” „Dobro, znam i ja kako se zove”, kažem, „samo ne mogu u svakom trenutku da se setim svačijeg imena.” „Dobro”, kaže on, „u redu, evo preksinoć smo gledali ponovo film, iz petog puta, koji Zorica baš voli. Iz petog puta jer kad ona zaspi ja pogledam do kraja pa me sutra uveče tera da gledamo ponovo, i tako danima dok ne pogledamo do kraja.” „Jao, jadan ti”, kažem mu. „Znaš li kako se zove taj film, pet puta smo ga gledali iz početka?”, pita. „Ne znam, Gale, šta me napinješ, otkud znam kako se zove”. „Dobro”, kaže on, „a o čemu se radi?” „Pa radi se o tome da onaj glumac, onaj čuveni sa mladežom, on od komšije stalno krade grtalicu za sneg, pa komšija, isto onaj baš poznat, provali pa mu traži da vrati, pa mu ovaj opet ukrade i sve tako”, kažem. „Znači”, kaže Gale, „ceo film je o toj grtalici za sneg?” Gosti se smeju. Ja kažem: „Pa da, uglavnom jeste, i ima neka raspala kuća koju želi glavni glumac da sredi, to mu je neko nasledstvo šta ja znam, šta si me napao sad. Ja pamtim neke druge stvari, imam vizuelno pamćenje”. Gale se smeje, „jeste, ljubavi”, kaže, gosti se smeju, a ja pokušavam da vrhovima stopala dohvatim papuču, da je zaljuljam i šutnem pod stolom, međutim papuča odleti u sasvim drugom pravcu i pogodi jednog od gostiju pravo u cevanicu. „Izvini, Vojo”, kažem, „spala mi papuča.” Voja se smeje, a Gale me gleda začuđeno. „Dobro”, kaže on, „voli Zoka filmove samo nikada neće da ih gleda”. „Kako misliš neću?”, pitam. „Pa lepo”, kaže, „i vikendom ujutru kada te pitam da gledamo film ti nećeš, a tad ti se ne spava”. „Pa normalno”, kažem sad glasnije, „ko vikendom ujutru gleda film! Moram da pospremim kuću, da uključim veš mašinu, da stavim ručak, ne mogu da ležim u krevetu do podne!” „Jeste”, kaže Gale, „Zorici je podne deset izjutra, a i ja kada pitam da pospremim ja ili da pristavim ručak, ona mi ne da.” „Jeste”, kažem, „to je istina, Gale i usisavanje, možeš misliti, usisava a sve preskače, kao mačka repom, eto tako usisava. Ručak kad sprema više mi vremena treba posle da oribam kuhinju nego sama da spremim ručak. Ovako lepo spremim, operem, i sve čisto.” „Jeste”, kaže Gale, „to je zato što Zoka nikad neće da upali mašinu za sudove, iako imamo mašinu za sudove, imamo i one tablete, ali uključimo mašinu svake prestupne godine”. „Jeste”, kažem, „baš ću da uključujem sudo-mašinu za dva tanjira, da trošim struju, da mi zuji tu tri sata za dva tanjira.” „Eto”, kaže Gale, „sve u svemu, Zorica voli da gleda filmove, moja greška”. Kad su gosti otišli, pustili smo film i zaspala sam. Normalno, bila je ponoć. Jutros u šest kada sam ustala, došlo mi je da ga probudim da pustim neki film pa da vidim zna li, tako sanjiv, kako se koji glumac zove i o čemu se radi. I videla sam, onaj što krade grtalicu za sneg se zove Pol Njumen, a krade je Brusu Vilisu. To sam znala naravno, samo nisam mogla da se setim.

Fotografija: Unsplash