Dnevnik nevidljivih: 11
Četke su kao ljudi.
U redu, ako izuzmemo kategoriju dobra i zla koju smo sami izmislili, možemo onda reći da postoje kvalitetne i nekvalitetne četke. Ili ako ću biti baš korektan, onda kvalitetne i manje kvalitetne četke. Ali ja i nisam neki četkar pacifista, prosto, postoje loše četke. Očajne. One kojima nakon jednog poteza otpadne pola dlaka, ili im metalni koren koji dlake drži načisto zarđa posle prve upotrebe. Nisam hteo da kažem da su kvalitetne četke samo one koje su napravljene od najskupljih materijala, kojima je držalja od ružinog drveta a dlaka od južnoafričke albino kamile. Ne, daleko od toga. Naravno, takve četke su sjajne, ali ja se u takve četke i ne razumem previše. Te četke suviše su fine za mene, i onih par koje sam dobio držim u staklenoj vazi kao ukras, umesto cveća. Mogu čak da kažem da su i previše kvalitetne četke loše. Traže mnogo pažnje, odvlače čoveka od rada. Sasvim je dovoljno, recimo, raditi sa najobičnijim četkama iz farbare, onima koje imaju plastičnu belu dršku. Te četke su poslušne, izdržljive, traju makar nekoliko meseci. Takvu četku ako zaboravim da uveče potopim u razređivač, i nađem je ujutru skvrčenu (rigor mortis!, pomislim) ne bude mi teško. Setim se da je ta četka jeftina, da ih ima puno, pa odem i samo kupim novu četku u farbari. Jednom sam se, tako, osmelio da koristim jednu sasvim posebnu četku, imala je dlaku od divlje svinje, bila je precizna kao žilet. Njom sam izrađivao najsitnije detalje. Popilo se dosta vina te večeri, nije ni važno ko je svratio u atelje, važno je da sam zaboravio da potopim četke. Ujutru sam svoju četku od dlake divlje svinje zatekao uvelu. Pokušavao sam da je oživim na razne načine, davao sam joj veštačko disanje, tuširao prvo toplom pa hladnom vodom ne bi li joj pokrenuo cirkulaciju, ali nije vredelo. Izdahnula je i otišla na neko bolje mesto. Neko vreme držao sam je u vazi sa ostalim četkama za ukras, ali sam na kraju morao da je bacim, osećao sam smrtnu hladnoću kada pored nje prođem. Rekao sam sebi – nećeš više raditi četkama koje imaju previše duše, koje imaju previše očekivanja od mene.
Nikada mi nije išlo sa ispunjavanjem tuđih očekivanja. Ne mogu da zamislim kako je ljudima koji se bave nekom drugom vrstom umetnosti, glumom recimo. Reditelj napiše scenario, i onda od glumaca očekuje da ga oni u potpunosti ispune, da ne pronevere očekivanja reditelja. Svi mi u glavi režiramo filmove i očekujemo od drugih da glume po našem scenariju. Tako i moje četke previše očekuju od mene. Šta god da sam ikada naslikao skupim četkama, pitao sam se da li sam ih proneverio. Da li su možda mogle, umesto u mojim, da završe u rukama Mikelanđela, ili makar Pikasa. Da uđu u istoriju umetnosti, da stoje sada u staklenoj vitrini nekog svetski poznatog muzeja. Takve četke stalno su kritikovale moj rad, nikada nisam bio dovoljno dobar za njih. Zahtevne četke. Zahtevne, i nasuprot njima, zahvalne četke. Zahvalne četke uvek su raspoložene za rad. Ne otuđe se ako na njih zaboravim, ako im ne posvećujem dovoljno pažnje. Nakon smrti moje četke od dlake divlje svinje, zarekao sam se da ću raditi samo sa zahvalnim četkama. To je bila moja nepokolebljiva odluka, sve do tog dana.
Našao sam na buvljaku čoveka koji je prodavao polovne četke. Ili je odustao od slikanja, ili je rasprodavao nečiji tuđ inventar. Ta jedna četka zapala mi je za oko, imala je dugačku oblu dršku. Nije bila velikog prečnika, ali joj je glava bila gusta, bujna, ličila je na Amazonku. Kako sam to pomislio, znao sam da je gotovo. Čim nečemu daš ime, gotovo je. U povratku kući, kupio sam bocu kvalitetnog crvenog vina. Spustio sam Amazonku na radni sto ispred sebe. Nakon prve čaše, pomislio sam da je nikada ne umočim u boju, da je otpremim u svoju vazu sa ukrasnim četkama i zaboravim na nju. Ali, u vazi sa ukrasnim četkama stajale su samo nekorišćene četke. Amazonka je već iza sebe imala radno iskustvo, znala je šta je život. Nije bilo fer da ja budem taj koji će joj oduzeti poslovne sposobnosti. Kada sam je umočio u boju, prošla me je jeza niz kičmu. Boju je na sebe primila oberučke, nežno, ali obilato. Na platnu je ostavila pun, potentan trag kakav nije ostavljala nijedna četka sa kojom sam do sada radio. Gledao sam u taj trag dugo i u njemu osetio svu punoću života. Osetio sam da moj pogled ide daleko iza platna, do najtamnijih dubina vasione. Od tada, nikada više nisam imao miran sat. Ustajao sam noću da vidim da li je Amazonka dobro, da je nisam slučajno ostavio izvan posude sa razređivačem. Da se nije, možda, usred noći utopila. Amazonke umeju dobro da plivaju, tešio sam se, ali nije vredelo. Morao sam da ustanem, da proverim njenu gipkost, da je malo prosušim, da joj očešljam kosu, zatim bih se vratio da spavam, tonući u san zamišljajući kako me miluje. Tvrdim, kada bih ostao bez nje, nikada više ne bih umeo da naslikam nijednu sliku. Proklinjem sam dan kada sam je sreo.
Fotografije: Unsplash
