Gistro priče: Dok sve odlazi u tri lepe
Svet odlazi u tri lepe. Ljudi se ubijaju međusobno, bacaju bombe, muče jedni druge, lažu, namerno povređuju, a milioni napuštaju svoje domove. Od korone svaki dan umiru hiljade ljudi. Još više njih ne veruje da ona uopšte postoji. Putuje samo ko mora. Koncerti su retki. Na ovo malo što ih ima, čuje se toliko loša muzika, da je bolje da ih nema. Sve je manje ‘leba, a ni igre odavno nisu igre. Ljudi imaju sve manje novca, a kako se rat rasplamsava imaće ga još manje. U Srbiji više toliko ne postoji nikakva opozicija, da je vlast počela da hapsi samu sebe. Domaće serije se štancuju k’o dinari ’93. Pre neko veče u jednoj vidim Goricu Popović kako ćaska sa Dženis, rođenom sestrom Tonija Soprana (Aida Torturo, sestra poznatijeg Džona). Neko je platio Aidu da iz Amerike dođe u Srbiju i snimi seriju. Za to vreme ljudi mole da se SMS putem uplati novac za lečenje male Jelene, jer ako se ne skupi izvesna suma do petka, ona neće preživeti. Ako preživi, verovatno je na ovakvom svetu čeka svetla budućnost. Kao i sve nas, uostalom.
Moj komšija nema tih briga. „Sve brige sam odavno prebrinuo. Onih par koje se pojave, prokomentarišem samo kad odem na grob kod Milene. Tada uvek samo ja pričam. Ona ćuti. Znao sam da mora da umre kako bi se to desilo”, kroz osmeh mi je rekao to onomad kada mi je pričao o svojoj ženi. On svaki dan šeta po kraju. Kaže da bi zarđao bez toga. Šeta nekad s novinama, nekad bez njih. Ne čita vesti iz zemlje i sveta. Ni vremenska prognoza ga ne zanima. „Razumem što lažu da živimo dobro, ali što bre lažu da pada sneg kad nema ni oblačka.” Samo sport ga zanima. Nekada je bio fudbalski trener i ostala mu je ljubav prema sportu. Mada ne prati više domaći fudbal. Kaže da je zanimljivije gledati u peščani sat. Samo basket, tenis i strani fudbal. Kad pročita te dve strane koje ga zanimaju, polovinu novina stavi ispod dupeta, izvadi kesicu sa pistaćima, a drugu polovinu savije u fišek i u nju ubacuje ljuske. Onda skupi novine, baci ih u kontejner i ode da sprema ručak samom sebi.
Pre neko jutro sam ga video sa terase kako na klupi opet čita novine. Iako se sa šestog sprata baš ne vidi koju sekciju čita, znao sam da su sportske strane u pitanju. Tog dana nije imao pistaće. Tada sam napravio ovu fotku.
Sve ovo oko nas što odlazi u tri lepe neće prestati. Odlaziće još dugo i neće menjati pravac. Umesto da naivno očekujemo da će se desiti nešto lepo, da se po stoti put molimo onom ko nas je devedeset devet puta ispalio ili se prepustimo teroru reči „valjda” i „možda”, mislim da bi mnogo pametnije bilo da zaronimo u sportske vesti i pistaće. Ili već u ono što je adekvatno njima, a još adekvatnije našem karakteru. Jer bez mikrosveta bićemo dezintegrisani za sekund. Kad već odlazimo u tri lepe, nek nam je bar lepo.
Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić
