Gistro priče: Jesenja devojka

Jutro sredinom novembra. Početak još jednog običnog radnog dana u glavnom gradu zemlje promaje, bagera i propalih revolucija. Tu negde na donjem Dorćolu sunce se probija kroz granje sa kog je opalo lišće. Žuto je i lepo, ali ljudi to uglavnom ne primećuju. Nemaju vremena ni vikendom, a kamoli radnim danom ujutru. Neko odlazi na posao, neko šeta psa, neko vodi dete u vrtić, neko ide u školu, neko se pijan vraća kući.

Imajući sve to u vidu, ona je delovala kao vanzemaljac. Sedela je na klupi i čitala knjigu. Povremeno je zaklopila da razmisli o onome šta je pročitala. Tada je gledala u daljinu, odnosno u golu krošnju iznad nje. Nakon par minuta „varenja” pročitanog, ponovo se vraćala knjizi. Na licu su joj se smenjivali osmeh, mrštenje i blaženstvo, verovatno u zavisnosti od toga šta je pročitala. Delovalo je kao da živi radnju romana.

Ako se složimo da je lepota relativna stvar, onda je i podatak da je bila lepa relativan. A bila je. Imala je dugu animal print haljinu, crnu bluzu, bež kaput, narandžasti lak na noktima i crne naočare za sunce. Kosa joj je bila do ramena, ravna, a na ušima je imala neke šarene minđuše. Kada se onih par puta nasmejala, to je tek bio praznik. Kečevi su joj bili veći nego ostali zubi, a taj osmeh je bio toliko lep, topao i lekovit, da bi komotno mogli da ga spakuju u bočicu i prodaju u apoteci. Sa receptom.

Ja sam sedeo na klupi prekoputa nje. Nisam nigde išao i niko mi nije dolazio. Samo sam šetao po jesenjem jutru. Bez cilja. I seo sam da malo predahnem. Slušao sam muziku. Pink Floyd beše, Wish You Were Here. Ti njihovi akustični i na trenutke šareni zvuci savršeno su se uklapali uz njene minđuše. Ne umem to baš da objasnim. Kad škrabalo nešto ne ume da objasni, onda je jasno da je posredi nešto veliko. A kako ne bi bilo veliko to kada dvoje ljudi usred jutarnje vreve sede na klupama i gledaju svoja posla?!

Istina, u toj situaciji mi je bilo teško da gledam svoja posla. Zanimalo me je koju knjigu čita. Silno sam želeo da to bude nešto što mi je poznato i što volim. Savijao sam se, krivio, namerno bacao papirić na zemlju kako bih ga podigao i pod izvesnim uglom bacio pogled na njenu knjigu. I ništa. A onda je zaklopila knjigu i stavila u krilo. I to pod uglom na kom je pisalo moje ime. Konačno sam video naslovnu stranu knjige. Znao sam da je my people. Selindžer, Lovac u žitu. Može li bolje od toga?!

I to je bilo to. Ja sam nastavio da slušam muziku, ona da čita knjigu. Ostali smo na tim klupama ceo album i verovatno tridesetak njenih strana. Žuto lišće je padalo oko nas, ljudi su i dalje jurili na posao i u školu, a meni je srce bilo puno jer sam znao da još uvek postoje ljudi koji nigde ne žure. I koji znaju da uživaju u jesenjem jutru. Neki uz pisanu reč, neki uz note sa slušalica. Ona je bila Holden. Ja sam bio srećan.

Naslovna fotografija: Unsplash