Gistro priče: Moj ćošak sveta
Svi nešto traže od nas. Neko traži da platimo račune, nekom treba naš glas, neko hoće pare za bioskop, neko seks bar jednom nedeljno, neko bi unuče, neko da na frontu ratujemo za državu, neko prisutnost, neko izveštaj pre prvog u mesecu, neko obećanje, neko vreme koje nemamo, neko vreme koje ne damo, neko bi dete, neko veći stan, neki bi da mu pevamo pred spavanje, neko da ga ližemo pola sata dok ne svrši, neko bi naš bubreg, a neko bi našu dušu. I onima koji vole da daju pre ili kasnije sve ovo se smuči, a kamoli onim sebičnim. Postoji li onda neko mesto gde se možemo sakriti od svih tih traženja? Osim mikrosveta, ne znam bolje.
Mikrosvet zapravo i nije fizičko mesto. Ono se nalazi pre svega u glavi. Jedino tamo možeš pobeći od vesti, očekivanja i traženja. I to ne zauvek. No, u ovom jezivom svetu su i privremena bekstva na ceni. To znači pobeći među onih par ljudi koje volimo i koji nas vole, među knjige, filmove, albume, slike i koncerte koji nam znače, odnosno na mesta koja nam odmaraju svaku ćeliju u glavi. Što se tiče ovog poslednjeg, moje takvo mesto se nalazi na ovoj fotografiji. Taj pogled je mesto koje me krije od svih onih stvari koje doživljavam kao neprijateljske. I radi to prilično dugo i dobro.
Te kuće, to dvorište, taj jorgovan, ta mala zelena površina, komšijska bašta, taj veš koji se suši, terasa preko puta moje, na kojoj tokom letnjeg popodneva deda drema u isto vreme kada i ja na mojoj, daju mi snagu i onih dana kada sam prazan kao izduvani balon. Baš taj pogled sam imao ispred sebe kada su mi se dešavale sve velike stvari u životu. U njega sam gledao dok sam dugo razmišljao pre nego što sam konačno doneo pravu ili pogrešnu odluku. A nekad nijednu. I koliko god da sam zalutao na svom putu, taj pogled je jedini na svetu koji me može uzeti za revere, podići od zemlje, prodrmati i reći mi da se opasuljim. I ja se onda opasuljim.
Taj pogled ispred moje terase realno nije ništa posebno. Svako ko živi na sedmom spratu i vidi recimo park, ili grad u noći, ima sigurno pet puta lepši pogled od mene. Ono što ovaj moj ćošak sveta čini posebnim je samo to što je moj, što me zna po nadimku i što nema nameru da ode bilo gde. On me čuva i onih dana kada sam ja loš u tome. A kada sam dobro, veselimo se zajedno. Tad pustim neku adekvatnu muziku. Američka grupa Yo La Tengo ima pesmu My Little Corner of the World i ona govori baš o ovom pogledu sa fotografije.
Znam da je zona komfora mač sa dve oštrice. Ali isto tako znam da život na planeti Zemlji, u proleće 2022, ima bar dva miliona dvesta dvadeset dve oštrice. Imajući to u vidu, jedna od malobrojnih stvari koja me u ovom svetu u ostavci raduje je što svakog jutra kada pijem prvu kafu, ili svako veče pre nego što legnem da spavam, ispred očiju imam baš ovaj zeleni pogled.
Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča
