Gistro priče: Neću još dugo biti ovde

Zeleni venac krajem septembra. Radni dan, kasno popodne. Prodavnica mešovite robe. Čekam u redu kraj kase. Ispred mene stoji deda. Iako ima masku na licu, vidi se da je jako star, jedva se drži na nogama. U ruci mu je hleb i neki namaz. Ispred njega čovek sa gomilom stvari u korpi. Kada je spazio dedu iza sebe, ustupio mu je prvenstvo prolaza. Deda mu je rekao: „Hvala, ali ne žurim ja nigde. Imam 92 godine, sine. Neću još dugo biti ovde. U ovim mojim godinama je čak i čekanje u redu u prodavnici uživanje. Hvala ti, ali nema potrebe”, i nasmejao se.

Nakon što sam završio kupovinu, krenuo sam put Terazija. Rešio sam da prođem onim prolazom što spaja Sremsku i Prizrensku, sa koga se pruža divan pogled na Zeleni venac. Zastao sam na vrhu prolaza i gledao u saobraćaj dole. Prošli put mi je deset minuta tog pogleda pomoglo da razrešim neke dileme u glavi. Ovog puta nisam razmišljao o sebi. Iako sam imao trista svojih muka, u glavi nije prestajala da mi odzvanja dedina rečenica. „Neću još dugo biti ovde.” Mislim da nikad nisam od nekog neznanca čuo rečenicu koja zvuči toliko potresno.

On zna da je na kraju puta. Istina, ako imaš 92 godine, ne moraš biti genije da bi to znao. Ali imati te godine, sam odlaziti u prodavnicu, na dve noge, bez štapa, biti svestan sebe i protoka vremena, to je već nešto. A deda je ostavljao utisak nekog ko je svesniji realnosti od nekih mnogo mlađih ljudi.

A mnogi od tih mlađih ljudi često nisu svesni ni sebe, a kamoli pojma kao što je vreme. Iako sam solidno zagazio u petu deceniju, daću sebi za pravo da se u odnosu na dedu doživljavam mlađe. Za razliku od njega, pojma nemam koliko ću još biti tu. Biologija bi rekla još nekoliko decenija, ali ne pita se samo ona. Nešto je do psihologije i medicine. Ne umem da računam ni sa jednom nepoznatom, a kamoli sa tri. Iz milion razloga znam da neću doživeti dedine godine, ali recimo da bih u najboljem slučaju mogao dobaciti do 70-80. A možda mi nakon pisanja ovog teksta padne klavir na glavu, pa me deda i prestigne. Kako god bilo, pojma nemam.

Ipak, postoji nešto što delim sa dedom. To je odsustvo žurbe. Ne funkcionišem u svetu u kom se jurca, zbrzava, trči, dahće i nervira oko vremena. Vreme kao takvo me ne nervira, premda me pogađa kada ga ljudi bacaju (mada, nekad sam i sam među tim ljudima, priznajem, ali o tome u nekoj drugoj priči). Volim da sednem, razmislim, izvagam opcije i da na miru izaberem pogrešnu. Bez žurbe. Niti živim brzo, nit se hranim lako, nikad od mene maneken za neko bezglutensko jelo. Ako već ne mogu dostići onaj neki uzvišeni nedeljno-morski mir kom vazda težim, mogu da nigde ne žurim. Deda zna taj osećaj, siguran sam.

Napravio sam ovu fotku zelenog venca i krenuo kući. Nisam više razmišljao o dedi. Na red su došli moji problemi. Počeo sam od onog koji mi se činio najlakšim za rešavanje. Uvek prvo napadam najlakši. Želim da budem siguran da ću nešto uraditi, makar to bilo prosto i jednostavno. Super su reči, ali važno je i uraditi nešto. Jer ko zna koliko ću još biti tu.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča