Gistro priče: Neznanci

Čovek se rodi kao radoznalo biće. Sve nas zanima kad smo deca. Onda život učini svoje. Neke stvari saznamo, neke obaveze sa napakuju, i u zrelom dobu ta radoznalost je mnogo manja nego dok smo sisali prst.  Većina se utopi u kolotečinu zrele svakodnevice, te njihova radoznalost tad ne seže mnogo dalje od pitanja „šta ima za ručak”. Ipak, oni zaštićeniji, da ne kažem razmaženiji, i tad imaju privilegiju da gaje radoznalost u pozamašnim količinama.

Ponekad razmišljam o tome šta se pitaju ovi koji imaju sve vreme ovog sveta. Na primer, sigurno im je čudno kako neko spakuje u bocu onako veliki brod, kroz onaj mali grlić. Neko se pita kako je onaj mađioničar uspeo da Kip slobode učini nevidljivim. Nekog zanima iz kog jezika vodi poreklo reč kikiriki. Mora da ima i onih koje interesuje kako svi oni požari na Mediteranu počinju uvek u isto vreme. Neki siromašni se pitaju kako drugi siromašni uvek glasaju za one koji ih čine još siromašnijim. Čak i među onima koje zanima samo šta ima za ručak ima onih koji razbijaju glavu ne bi li dokučili kako tačno funkcioniše berza ili američki izborni sistem. Ljudi se pitaju razne stvari.

Ipak, od svih tih znakova pitanja, mislim da me ne fascinira nijedan kao onaj koji ima veze sa odnosom između ljudi. Kako je moguće da se dvoje neznanaca dopadne jedno drugom, započne vezu, podele sve u životu, da bi posle izvesnog broja godina ta ljubav nestala ili se promenila, veza prekinula i onda ti ljudi opet postali neznanci? Pre nego što su se znali, prolazili su jedno kraj drugog ulicom bez pozdrava. Onda su se upoznali, dopali, razmenili milione reči i pogleda, hektolitre tečnosti, dodire, mirise, znoj, smeh, nekad dobili decu, onu koja liče na njih i plaše se istih stvari kao oni, a onda se nešto desi i sve to bude „puj pike ne važi”. To verovatno ima veze sa tim što se ljudi menjaju, što stvari koje vremenom saznajemo ulepšavaju ili (češće) kvare sliku, te da na kraju dana obično završimo sami ispred ogledala (čuo sam da je i ogledalo od mnogih napravilo neznance). I onda nakon toga opet prolaze jedno kraj drugog ulicom bez pozdrava. Doduše, ponekad se i desi neko mahanje, ali s obzirom na njegov kvalitet, nekad je iskrenije bez pozdrava. I to je uvek tako. To je svima prihvatljivo, to svi razumeju i retki se pitaju kako to može baš tako. 

Sedim u onoj oronuloj, staroj kafani kraj ovog gustog drvoreda u ulici Gundulićev venac, slušam neki album Duška Gojkovića s kraja sedamdesetih, pijem drugu tursku kafu zaredom i već pola sata razmišljam o tome kako su nam svi na svetu uvek neznanci, osim u onom periodu kada su osobe naših života. Istina, ima onih koji se ne vrate u mod neznanaca sve do smrti, ali u svetu u kom je više razvoda nego venčanja, mislim da su oni veća manjina od onih kojima odrastanje nije ubilo radoznalost.

Ne znam. Nemam odgovor. A voleo bih da ga imam. Ono u šta sam siguran je da se to nikad neće promeniti. Verovatno je isto tako bilo i onda kada su ljudi crtali po zidovima pećina. Sve ima svoj početak i kraj. Čak i Kineski zid i TV Slagalica. Ali šta se to desi u čovekovom mozgu da svesno prestane da poznaje svoj džep, toliko čak da postane siguran da to zapravo i nije njegov džep, neću shvatiti makar živeo sto godina. Srećom, znam da nema šanse da toliko živim.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča