Gistro priče: Pešački prelaz
Sticajem okolnosti, pre neki dan sam proveo skoro pola sata pored jednog pešačkog prelaza u svom kraju. Malo sam blenuo u telefon, a mnogo više u ljude koji su prelazili pešački. Na kraju sam telefon stavio u džep, naslonio se na drvo i posmatrao jedno obično popodne, na jednoj običnoj raskrsnici, sa sasvim običnim ljudima. Neko bi rekao da je dosadno gledati svet kako prelazi ulicu. Da je taj neko proveo sa mnom tih pola sata, siguran sam da bi promenio mišljenje.
Na trotoaru, dve starije gospođe hodaju sporo, držeći se pod ruku. Pre nego što su stale na pešački prelaz, pogledale su levo i desno, a onda ubrzale hod preko prugastog asfalta. Izgledale su kao da ništa ne prepuštaju slučaju, kao da mnogo puta izmere pre nego što iseku. Posebno ova jedna što je na pešačkom još čvršće stisla ruku drugoj. Čim su zakoračile na trotoar prekoputa, hod im je opet bio u ritmu Dead Can Dance pesme.
Prvi klinac sa skejtom. Staje na trotoaru. Silazi sa skejta, uzima ga u ruku. Gleda levo i desno i prelazi. Vraća se na dasku čim pređe. Drugi klinac sa skejtom. Ne zaustavlja se, gleda levo, desno jok, nema nikog, jednom nogom je na skejtu, drugom se odguruje po ulici. Deluje da su roditelji ovog drugog bili često na službenom putu. Mada, ko će ga znati…
Žena prelazi sa psom. Priča mu nešto. Pas je gleda. Imam slušalice pa ih ne čujem. Pokazuje psu nešto rukom. Pas gleda čas u nju, čas ispred sebe. Na trenutak deluje kao da će joj reći „o bože, zar mu je to rekao?”. Iako nisam ništa čuo, mislim da je pas odćutao njen monolog. On je trajao i pre i za vreme i posle pešačkog prelaza. Zanimljivo što mi je baš u tom trenutku na slušalicama svirala pesma koja se zove How to Fight Loneliness.
Momak i devojka od trideset i kusur. Ona priča telefonom. Sa usana joj čitam beskrajno „da, da, da”. U jednom trenutku pogleda momka, pređe kažiprstom ispod svoje brade uz izbečenu facu. Momak se smeje. Pitam se da li je na vezi sa nekim sa posla, sa roditeljima ili sa prijateljicom koja šesti put u avgustu ište utehu zbog istog dečka. Pošto je ona bila u razgovoru, kada su zakoračili na pešački, on je sa dva prsta blago uštinuo njenu duksericu kod lakta. Čisto da bude u pripravnosti ako se zaleti sin nekog funkcionera.
Ovo nisu svi ljudi koji su prešli ulicu u tih pola sata dok sam stajao na ćošku. Nisam stigao da pomenem plavušu koja je ličila na Blondi u kratkoj suknji i crnim sandalama na štiklu, dva čoveka zabrinutih pogleda, sa rukama na leđima, devojčicu koja je na crvenom povocu šetala crnu mačku i babu koja u jednoj ruci ima mobilni telefon, a u drugoj štap za hodanje. Samo par trenutaka posmatranja nekog od njih je dovoljno da saznaš na koji način neko razmišlja o nečemu. Na osnovu baš takvih ljudi nastajali su romani, knjige, pesme i slike. Ova priča je samo skica onoga što može biti povod za nešto od toga, za ono što je tu negde oko nas. Baš tu, u kraju, dok sveže probuđeni, u šortsu i u japankama čekamo zeleno kako bismo prešli ulicu i kupli mleko za prvu jutarnju kafu. Na primer.
Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča
