Gistro priče: Pošta

Pošta. Mesto gde sve nade mogu da umru u sekundi. Doduše, nekada su u poštama sekunde dovoljne i za neke lepe stvari. Sve zavisi od toga šta će vam osoba koja tamo radi pročitati sa kompjuterskog ekrana. Jedna od tih osoba koje zarađuju za hleb u pošti je nekad bio Čarls Bukovski. I on je morao zaraditi za kiriju i račune. Siguran sam da se i danas među zaposlenima po poštama krije neki Bukovski koji na presavijenom papiru kraj pečata zapisuje beleške. Što ne znači da vam račun za infostan nikad neće naplatiti neki budući Paolo Koeljo, ili neka perspektivna devojka kojoj je uzor neka pretalentovana glumica, recimo poput Ive Štrljić. Bez obzira koliko imate ili nemate talenta za nešto, svako mora zaraditi platu.

Kao i većina poslova na kojima provodimo vreme i pošta je stanica kroz koju prolaze ljudi koji se nadaju da ih sutra čeka posao na nekom boljem mestu, za neku bolju lovu. Možda se baš o tome razmišlja na puš pauzama koje se provode na klupama kao sa ove fotografije. Ako je ulaz u poštu njeno lice, ovakvi polumračni budžaci u stražnjem delu su du*e. Prozori imaju rešetke kao u nekom zatvoru. Verujem da to samo doprinosi da zaposleni samo još jače sanjaju da odu odavde u tri lepe. Ruku na srce, ljudi o odlaženju u tri lepe sanjaju i na mnogo toplijim i živopisnijim mestima od ovog mračnog budžaka negde na Voždovcu.

Ovo je zadnji ulaz jedne pošte u Beogradu. Ljudi koji ulaze u poštu i ne znaju da postoji. Njegovog postojanja je svestan samo onaj ko mora. I dokoličari poput mene kojima nije problem ni u kontejner da zavire kako bi pronašli inspiraciju. Na ovoj klupi se telefonira partnerima i dogovara šta će biti za večeru, tu se objašnjava deci zašto se nema para za ekskurziju, dogovara vreme kada ćete se videti sa ljubavnicom, požuruje majstor da popravi karburator, a neko sigurno priča sam sa sobom, bodreći se da on/ona to može.

Kakav god da je razlog telefoniranja na puš pauzi, on odslikava život. A život se dešava i na onim mestima na koja retki od nas obrate pažnju. Ako ste se pitali kako tačno izgleda to mesto gde se susreću nada i snovi između dva dima, tu iza jedne pošte koju je zaboravio i bog i otac, više ne bi trebalo da se pitate.

Fotografija: Vladimir Skočajić