Gistro priče: Žena kojoj je prekipelo

Rekla mi je da joj je pun kufer ovog života. Rešila je da napravi velike rezove i konačno počne da živi kako joj dolikuje. Pukao joj je film. Dosta je bilo kompromisa i trpljenja.

Završila je ekonomski fakultet jer je mislila da će sa njim lakše naći posao, ne zato što ga je volela (postoji li uopšte neko ko voli ekonomiju?). I bila je u pravu, lako je našla posao. Eto, na istom je već dve decenije. I svake godine ga mrzi za nijansu više nego prethodne. Vremenom sve manje toga može da kupi za svoju platu. Ne podnosi kolege. Mnogo su glupi i još više ogovaraju. Pre deset godina je rekla da je ljudska glupost više ne može iznervirati. A nervira se i dalje svaki dan. Zašto ga nije promenila? Eh, kad bi to bilo tako lako.

U braku je nešto kraće nego što se bavi tim odvratnim poslom. Ima dvoje dece. Ćerka je na kraju, sin na početku srednje škole. Dobra su deca, mada pomalo ubijena u pojam – što od vremena u kome žive, što od neslaganja njihovih roditelja. Muža je upoznala u srednjoj školi, rano je zatrudnela. To znači da ih nikada nisi zanimali isti TV kanali, da nikad ne nose iste knjige na more, da ne dele isti stav o dužini one ćerkine suknje u kojoj se u subotu vratila iz grada, te da o sadržaju, pa i samom smislu predigre, imaju dijametralno suprotno mišljenje. Sa mužem živi kao sa cimerom koji stalno nešto gunđa. Jednom je imala ljubavnika, ali brzo je to završila. Nije joj se dopadalo da joj neko govori šta je najbolje za nju. Ima to i u braku. Zašto onda nije otišla iz tog braka kao iz te veze? Eh, lako je postaviti to pitanje…

Njene političke opcije uvek su jedva prelazile cenzus. Pravilo života joj je „da živi i pusti druge da žive, samo ako ti drugi nisu njena deca”. Želela je uređeno društvo u kome ne moraš da budeš u nekoj stranci kako bi imao za meso, lekove i letovanje u Grčkoj. To znači da je uvek bila nezadovoljna rezultatima izbora. Imajući u vidu geografsku raskrsnicu na kojoj je ova zemlja, njen večiti vazalni položaj u odnosu na velike igrače, odnosno profil ljudi koji se ovde upušta u politiku, bilo joj je jasno da se to nikad neće promeniti. A početkom veka je čak imala priliku da sa mužem ode u Nemačku. I nije. Zašto. Eh, sad zašto… Ne može se to objasniti u dve rečenice.

I onda noću loše spava. Prevrće se, okreće se, puši na balkonu, gricka zanoktice, preispituje se i pokušava objasniti sebi toliko pokoravanje pod terminom „ne može”. Skoro svake noći razmišlja o svim onim životnim raskrsnicama na kojima joj nije radio žmigavac, pa je zato otišla pravo. „Popravi taj žmigavac više, ćurko!”, rekla je naglas samoj sebi dok je gasila cigaretu u pola tri. Eh, kad bi bila automehaničarka, možda bih ga i popravila.

I dok se ređaju sva ta „eh”, onaj pesak se iz gornjeg dela sata odavno prelio u donji. Zime sa dubokim snegom su odavno prošlost. Razgovori puni ushićenja su se iz njenog života preselili na ekrane TV serija koje gleda kako ne bi morala muža. Vreme koje je trošila u smišljanju mesta na koje će otići sa prijateljima sada koristi kako da smisli izgovor zašto ne može da se vidi sa njima. Zidovi domova zdravlja su postali mnogo češći naslon njenom ramenu od zidova klubova.

Ali, bogu hvala, najzad je gotovo sa svim tim. Ovog puta je rešila. Nije baš u cvetu mladosti, ali nije baš ni baba. Zna šta joj je činiti. Nije bilo potrebno nešto veliko da joj se desi. Sav taj gnev koji se skupljao godinama, samo je prokuljao iz nje jedne obične srede. I dala je sebi reč. Već od ponedeljka će sve preokrenuti.

Naslovna fotografija: Team Voyas/Unsplash