I žene navijaju, zar ne

Prošle nedelje imao sam tu sreću da sam nekoliko dana proveo u Pragu, gde sam bodrio naše košarkaše na dve utakmice, ali ne brinite, neću pisati o našoj reprezentaciji. Bilo bi to previše bolno nakon onog što se desilo u nastavku takmičenja. Neću pisati ni o lepotama Praga, njegovoj arhitekturi, istoriji, kuhinji i naravno nadaleko poznatim češkim pivima. Pretpostavljam da je većini čitalaca sve to poznato, kome nije, moja ogromna preporuka da što pre ode put ovog grada i upozna se sa svim tim iz prve ruke.

Dok smo putovali ka Pragu, svakojake teme smo dotakli, treba nekako ubiti tolike sate vožnje i prijatelj nam je u jednom trenutku postavio pitanje da li smo na nekom putovanju doživeli kulturološki šok. Nisam imao spreman odgovor i mislim da mu ništa nisam ni rekao, da bih, nekoliko dana kasnije tokom povratka kući, shvatio da sam upravo u Pragu doživeo kulturološki šok. I da su ga priredili, ni manje ni više, nego finski navijači.

Kada smo se po dolasku u Prag videli sa nekim drugarima koji su stigli pre nas, čuli smo da je u gradu dosta finskih navijača i da su sprecifični po tome što tokom celog dana imaju na sebi obeležja svog nacionalnog tima. U to sam se i lično uverio na dan utakmice, kada sam u centru u prepodnevnim satima video nekoliko grupa Finaca kako šetaju ili piju pivo u dresovima svojih košarkaša. To me je podsetilo na priču koju sam svojevremeno čuo o irskim turistima, prema kojoj oni svaki odlazak u inostranstvo koriste i za popularizovanje svoje zemlje, zbog čega nose zelenu boju i piju Ginis pivo u Irish pubovima. Finski navijači su skretali pažnju po celom gradu, ali ne na neki agresivan način, nisu pravili bilo kakve ekcese, nisu čak ni pevali navijačke pesme na ulici. Samo su upadali u oči svojom uniformisanošću, ali su zapravo delovali jako pristojno i nenametljivo.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Približavalo se vreme početka utakmice i uputili smo se ka metro stanici. Tamo smo imali šta da vidimo – bilo je otprilike deset puta više finskih navijača od srpskih, kao da se meč igra usred Helsinkija. Onda sam malo pažljivije počeo da ih gledam i shvatio da se umnogome razlikuju od našeg viđenja pojma „navijač”. Prvo što sam primetio bio je broj žena među njima. Jedna Finkinja mi je rekla da je u Prag došlo više od pet hiljada Finaca, a po nekoj mojoj proceni, kako iz metroa tako i kasnije iz hale, skoro polovinu od ove brojke su činile devojke i žene. Pojedina društva su bila šarolika, vidi se da je zajedno došlo četiri-pet muškarca i tri-četiri devojke, ali je još neobičnije bilo videti razne grupe od po četiri-pet devojaka koje su same došle u Prag da bodre svoje košarkaše. Sve mi je ovo dodatno neobično delovalo jer sam u češku prestonicu doputovao sa dvojicom prijatelja.

Prve večeri smo se našli sa dvojicom mojih kolega i još nekim drugarima iz detinjstva. U jednom trenutku je nas trinaestoro sedelo u pivnici. Tačnije, trinaestorica. Ni jedne devojke nije bilo u našem društvu, iako smo skoro svi oženjeni. Ovo nije bio nikakav izuzetak, skoro sve grupe srpskih navijača na koje smo naišli su bile ili u potpunosti muške, ili su muškarci činili ogromnu većinu. Jer, odlasci na utakmice, a pogotovu mečeve u inostranstvu gde se bodri naša reprezentacija, muška su stvar, zar ne? Idealna prilika da se muškarci, pritisnuti haosom na poslu, obavezama u porodici, malo isključe iz takvog života i provedu nekoliko skoro pa tinejdžerskih dana sa svojim drugarima, koje inače slabije viđaju jer su i oni zatrpani istim tim obavezama. Ovakva putovanja služe da svi malo napune baterije, dok ispijaju pivo u neograničenim količinama, pevaju navijačke pesme i prave razne budalaštine kojih će se sa setom prisećati tokom narednih susreta. Samim tim je bilo zanimljivo videti toliko različit koncept finskog odlaska na Evropsko prvenstvo. Nemali broj Finaca stigao je u paru i ti parovi su bili šaroliki. Bilo je onih u dvadesetim i tridesetim, ali i onih u šestoj i sedmoj deceniji. Jedino što je za sve te parove bilo zajedničko je nošenje košarkaških dresova finske reprezentacije.

I tokom utakmice je bilo zanimljivo gledati ih. Zapravo, kako je rezultatska neizvesnost ubrzo otklonjena, dobar deo meča sam ih posmatrao. Bili su jako posvećeni u svom bodrenju i delovalo je da su podjednako entuzijastični bili na početku, dok su se timovi smenjivali u vođstvu, kao i pred kraj, kada je njihova selekcija gubila preko 20 razlike. Podjednako su bili srećni nakon svakog koša ili dobre odbrane svoje reprezentacije, kao da nemaju uvid u rezultat. I podjednako su pevali i aplaudirali. Mladi i stari, muškarci i devojke. Svi su bili obučeni kao jedan i svi su se tako i ponašali.

Utakmica se završila i po njihovim izrazima lica ne bi se moglo zaključiti da njihov tim nije trijumfovao. Bili su slično raspoloženi kao i pri dolasku, mnogi su nam prilazili da nam čestitaju i požele sreću u nastavku, a bilo je i onih koji su se slikali sa nama. Dok sam se vozio metroom nazad ka stanu, okružen tolikim prijatnim Fincima, shvatio sam koliko mi često mantramo kako su sportisti naši ambasadori jer nas predstavljaju po svetu, ali da prećutkujemo nastavak, a nastavak je da su isto to i navijači. I da navijači imaju čak i veći uticaj u predstavljanju svoje zemlje.

Mnoge zemlje imaju razne vrhunske sportiste, ali kao što Srbija nisu Đoković ili Jokić, tako ni Finska nisu Markanen danas, a nekada Hakinen ili Hipija, već ove hiljade ljudi koji te sportiste bodri i trudi se da svoju zemlju predstave u što boljem svetlu. Može Finska sutra da iznedri najboljeg košarkaša na svetu, ili fudbalera, tenisera, koga god, ali meni će uvek prva asocijacija na tu zemlju biti njihovi navijači iz Praga i slika koju sam stekao o njima i njihovoj zemlji. Slika koja možda nije nužno tačna, ali je delovala toliko verodostojno i lepo da želim u nju da verujem. Na prvom mestu zbog broja žena na utakmici. Žena od kojih su mnoge došle same, koje su navijale same, a koliko su delovale samostalno, opisuje i situacija kada je prilikom odlaska na utakmicu u metro ušla grupa od nekoliko Finkinja, od kojih je jedna bila u poodmakloj trudnoći. Moj prijatelj je mahinalno krenuo da ustane i pokazao joj na svoje mesto, na šta se ona osmehnula i odmahnula rukom. Svi ovi susreti sa Fincima su mi pomogli da bolje razumem i priču o njihovoj premijerki Sani Marin, koja je došla na čelo ove države sa samo 34 godine i koja je odlučila da većinu ministarstava u svojoj vladi poveri ženama. Finska nije država gde žene čekaju svoje partnere da napune baterije na nekom sportskom događaju, već zemlja gde se one same organizuju i odlaze na to isto takmičenje da ravnopravno bodre svoju selekciju.

Zbog svega ovoga, ne mogu a da se ne pitam kako smo moji prijatelji i ja delovali na ovom putovanju. Kako smo predstavljali svoju zemlju? Da li je neko pokazao prstom na nas i rekao „ovi momci su iz Srbije i super su. Biće da su Srbi inače takvi”. Želim da verujem da jeste i znam da ću na nekim narednim sličnim akcijama imati izraženiju svest o tome. Naši sportisti mogu da pobede i izgube, malo toga zavisi od nas koji ih bodrimo sa tribina, ali ko je makar kod jednog stranca poboljšao mišljenje o našoj zemlji, izvojevao je čistu pobedu. A ta pobeda se ne meri rezultatom na semaforu.

Foto: Nemanja Jovanović