Ivan Tokin: Kao Ane

U novoj zgradi više nismo novi, ali tu smo tek šest meseci, pa smo najnoviji. Došli smo u decembru prošle godine, tako da smo prošlogodišnji, mada se osećamo kao da smo tu duže. Kao da smo baš mi nedostajali, na ovoj južnoj terasi. To su povezane četvorospratnice sa jedno osam ulaza, kakvih ima na raznim mestima, mada je ovo prva takva zgrada u kojoj živimo. Svi imaju južne terase, malo ko je terasu zastaklio i, od kako je počelo toplo vreme i dok se još nije završilo socijalno distanciranje, svako ko prolazi može da vidi mozaik glava, niskih i visokih, mladih i starih ljudi. Neki gledaju svoja posla, neki tuđa, neki od svega po malo.

Ispod četiri niza terasa, nalazi se jedan niz garaža. Neke se koriste za parkiranje, neke kao ostava a neke za preduzetništvo. Mi smo u poslednjem, ili prvom ulazu. S druge strane, niz počinje terasom naše drugarice s koje mirišu bosiljak i ruzmarin. Ruzmarin uvek, a bosiljak naročito kad se kroz njegovo gusto lišće prođe rukom. Moja procena je da se ruzmarin oseća na šest metara od terase, a bosiljak na dva. U garažama imamo, redom, frizera za pse, frizera za ljude, pa kozmetički salon. Ispred salona je kućica za psa, koji je tu, isto stanar kao i svi ostali. Danju ga svi vole, a noću ga neki gađaju i cipelama. 

Prva komšinica nam je Ane, Makedonka u dresu hrvatske fudbalske reprezentacije. Malopre, dok sam se vraćao s pijace, čuo sam njen glas iz frizerskog salona, i dok sam ga slušao ugledao sam je na stepenicama ispred zgrade. I sad, Ane sedi na stepenicama ispred mene, sveže ošišana, a glas joj se čuje iz salona iza mene. Prvo se malo čudim, a onda se setim da se naša nova zgrada ne nalazi u Beogradu, a osećamo se kao kod kuće. Nekako smo i ovde i tamo, kao Ane. 

Naslovna fotografija: Unsplash