Ivan Tokin: Kao da je bila tu

U poslednje vreme svakog jutra idemo u jednu poslastičarnicu na kafu, nas troje. Probudimo se oko pola devet i u devet smo tamo, pijemo espreso, neko pomešanu bozu i limunadu, posle svo troje jedemo jedan sladoled, miks karamele i borovnice. Posle se preko pijace vraćamo kući.

Poslednjih nekoliko dana, uvek ispred iste zgrade, ili iz dvorišta te zgrade, ili na ulici u blizini, presreće nas jedna starija žena, nekad u pidžami, nekad doterana i pita da li smo videli policiju, da li znamo gde je policija i ponekad nam kaže da joj neko preti, da joj ne da da živi, da ne može da diše od pritiska i takve stvari. Prvo, tokom života sam više puta naletao na takve situacije i uvek se ispostavilo da je lažna uzbuna, da nekako ispadnem budala kad se uključim u takvu priču. Drugo, korona je oko nas, a jedno od nas troje je dete, i onda smo mi samo prolazili. Mislio sam tu je žena iz komšiluka sigurno, nema potrebe da se izlažemo opasnosti i gubimo vreme. Osim toga, u toj zgradi nam žive prijatelji i mislili smo da bismo sigurno znali da neki stvaran problem postoji, mada nismo nikada s njima o tome pričali.

A onda sinoć, vidimo da se mnogo policije mota po kraju, džipovi i obične patrole, i policajci u civilu. Prijtelji iz te zgrade nam kažu da su u dvorištu našli pismo u kome neka žena piše da je zatvorena i da je sad kasno, i policija je krenula da traži. Mi im kažemo da je to ona žena iz njihove zgrade što se šeta u pidžami ili skockana i traži da je spasu, kažemo im – To je ona vaša komšinica. – Oni nas pitaju – Koja žena? Koja komšinica?

Ispostavilo se da ni oni, ni niko iz njihove zgrade, ni iz okolnih zgrada nije video nikakvu ženu, komšinicu kojoj je potrebna pomoć. Izgleda da smo je videli samo nas troje, mada dete ne može da potvrdi, malo je. Iza nje je ostalo samo to kako smo je opisali, u zapisniku u policiji, u pidžami i skroz sređena, kao za operu.