Ivan Tokin: Mauricijus

Neverovatno je što mu se nisam javio. Davno smo se upoznali i on zna dosta toga o meni. Dugo se nismo videli, od kad smo prestali da se redovno viđamo, preko deset godina. Za to vreme sam mu jednom pisao o tome koliko mi znači što sam ga upoznao i koliko sam od njega naučio, i koliko mi je drago sećanje na njega. Nije mi odgovorio, mada nije sigurno ni da je dobio pismo.

Što se mene tiče, to je lep i zgodan muškarac. Miran tip koji se lepo drži. Prijatan čovek. Uspešan, verovatno bogat, stranac iz egzotične zemlje. Naleteo sam na njega pre sto godina, iznenada, i njegove odluke i ponašanje dramatično su uticali na tok mog života, mada on toga sigurno nije svestan.

Gledao sam ga kako ulazi, kako se pozdravlja, seda za sto i razgovara s prijateljima, i video kako se dešava ono što se uvek dešava kad je on prisutan, sve mirno legne na svoje mesto. Cipele se sklone sa stolice, deca se prikupe, lako se stvori red. Čekao sam da me pogleda i mislio se kako da se pozdravim s njim. Mnogo je ljudi okolo a ja ne bih samo da se pozdravim, ja bih da mu kažem da sam dobro, možda bih ga i zagrlio. Pitao bih ga ne znam ni ja šta sve i ko zna da li bih umeo da ga pitam sve što me zanima. Rekao bih mu možda i da bih voleo da smo prijatelji, da se družimo ponekad, da doručkujemo zajedno.

Plašio sam se da bih možda preterao i da bi mu bilo neprijatno. Bio je isti kao nekad, s potpuno istom energijom. Ne mogu da ga zamislim kako se sapliće. Ne znam da li je spretan. Lepo mu stoje odela i uvek je imao čiste cipele. Jednom je pohvalio moje odelo. Mislim da ga nikad nisam video da se smeje jer mu je nešto mnogo smešno, nismo se nalazili u takvim situacijama. Ne znam kakav mu je smisao za humor. Nikad ga nisam video da pravi dramu oko nečega. Mislim, ko zna šta sve on radi što ja ne znam, ali to ne znam.

Nisam mu se javio i nije mi žao što nisam. Drago mi je što je živ i zdrav i ako me je video, drago mi je što zna da sam i ja živ i zdrav.