Ivan Tokin: Ozbiljan posao

Tog jutra smo se kasno probudili, malo pre devet. Najbolje je kad ustanemo u šest, ali baš tog dana, kad nas je čekao posao, uspavali smo se. Dok smo se spremili za polazak, bilo je već pola deset, a onda nam je trebalo još petnaest minuta da stignemo na lice mesta.

Do lica mesta pravili smo planove kako ćemo tačno da završimo taj posao. Međutim, morali smo da prođemo preko pijace, a na pijaci su se pojavile maline i borovnice i ima još poneka jagoda, trešnje su skoro crne i preslatke, kajsije su taman, i nikako nismo mogli da izbegnemo da izaberemo voće, mada je više izgledalo da voće bira nas. Nismo preterali, svega po malo, ali onda smo naleteli na odličan paradajz, pa i na mnogo ukusne zelene paprike i kupili smo i jednog i drugog onoliko, jer smo rešili da pravimo makedonsko jelo letnja manđa, u koje ne ide crni luk, samo paradajz i paprika, i jaja na kraju. Nismo ni lubenicu promašili, ni bazen za dete kod Kineza, bateriju za vagu na tezgama iza mesara, a kad smo već bili tu, u jednoj mesari smo kupili juneći rep za koji znamo da neće u lonac bez kupusa, pa smo mu kupili kupus. Mi kao da nismo imali posla koja su nas čekala.

Ipak, prisetili smo se na kraju kuda smo krenuli. Uozbiljili smo se svi koji smo mogli, i za tri minuta bili smo ispred uniseks frizerske radnje. Ja sam stao na vrata i javio se vlasnici koja je i jedina radnica. Iza mene su bile njih dve. Frizerka je rekla – Ko se šiša? – Ja sam rekao – Svi, a neki prvi put u životu. – Frizerka je rekla – A pa što ne kažete, to je onda ozbiljan posao.

Naslovna fotografija: Unsplash