Ivan Tokin: Sušenje

Čim sam otvorio oči osetio sam koliko je sparno. Kapljica znoja mi se s leve strane čela, preko čela, po dijagonali, skotrljala u desno oko. Tako sam se probudio. Taj dan bio je pun obaveza koje mi nisu bile mile, a nisam mogao da ih izbegnem, a nisam ni hteo. Jurcao sam kroz grad kolima koja mi se ne sviđaju i čekao sam na semaforima van svake razumne mere. Muzika je bila loša, a ja sam se kuvao, možda i bukvalno. Ko zna, da me ostavi neko na toj temperaturi 48 sati, i eventualno da posle toga zatvori prozore i parkira me na suncu, na pola sata, ne mora duže, samo da uhvatim koricu…

Onda peške, ljudi su mi se suviše približavali pa sam počeo da nosim masku i po ulici. Guraju se, deru se, samo mi fali da mi neko kine u lice. Onda čekanje na tim mestima na koja sam išao. Znojenje i ljudi bez pameti. Za kraj sam ostavio najgore, trebalo je da odem do jednog tipa, da mu nešto ostavim i da mi on nešto objasni.

Ja sam njemu predao paket, a onda je on krenuo meni da objašnjava, sve vreme pokušavajući da me dodirne, jer on se tako izražava, mora da pipa čoveka dok mu priča. Ja mu ovog puta nisam dozvolio da me dodirne ni jedanput i to mora da je zabavno izgledalo sa strane, ako je neko gledao kroz izlog njegove radnje.

A onda sam se nekako izvukao, sjurio se nizbrdo do kola i na potpuno neverovatan način uleteo u zeleni talas skoro do kuće. Kući sam stigao oko pola pet, očekivao sam ostatak porodice s gostima za pola sata i mislio kako ću da izdržim do trenutka kad se ide na spavanje.

Međutim.

Izašao sam na terasu i u tom trenutku sunce se prvi put probilo kroz oblake, seo sam, zapalio cigaretu i pušio. Zatvorio sam oči i više nisam bio nervozan, sunce me nije peklo, ono me je sušilo i iz mene je isparilo sve što mi nije bilo potrebno. Otvorio sam oči da proverim da li sam ipak možda još uvek nervozan kao pas. Nisam bio. Neverovatno, i ostalo je tako do kraja dana. Svašta može da se desi živom čoveku.

Naslovna fotografija: Unsplash