Iz Fride: Bolest zvana foliranje

Kad kažemo da se neko folira, to zvuči kao nešto površno i spoljašnje, maska iza koje se čovek skriva, koju može da odbaci čim mu dođe. Međutim, stvari su daleko ozbiljnije. Foliranje je tkivo koje raste iznutra, koje se prepliće sa vitalnim organima i nije ga lako odstraniti, a da se ne rizikuje život. Za neke ljude, foliranje je deo skeleta. Nekima je cela kičma izgrađena od foliranja i tu nema pomoći. Foliranje se utkalo u čoveka od malih nogu, kroz različite, kompleksne, tanane i nejasne uticaje, u koje ponekad ni ozbiljna psihoanaliza ne može da prodre. Takvim ljudima vi nikada nećete moći da objasnite da se foliraju, jer oni ne znaju za drugačijeg sebe. Oni svoje foliranje vide kao nezamenljiv deo svog bića, a ne kao nešto što je moguće (i potrebno) odstraniti i zameniti.

Što sam starija i što bolje upoznajem ljude, shvatam da ima zastrašujuće malo autentičnih pojedinaca. Ja sam ih možda, u celom svom životu, upoznala ukupno pet i ne mogu da im nađem nikakvog zajedničkog imenitelja. Ono što, pak, povezuje folirante, jeste beg od sebe, nedostatak zdravog samopouzdanja (iako često imaju iščašeno napumpano samopouzdanje na staklenim nogama), sklonost ka predrasudama, nedostatak kritičkog mišljenja i kao rezultat svega toga – netrpeljivost prema onima koji misle drugačije.

Šta je foliranje? Foliranje je ropski odnos prema nekoj ideji koju čovek prisvaja, verujući da tako izgleda mnogo pametnije, bitnije i izuzetnije u odnosu na onu verziju sebe na koju nije prilepljeno ništa. Te ideje mogu biti estetske, etičke, logičke, naučne, religiozne… U svakoj od ovih regija ljudskog duha mogu se naći ideje pomoću kojih čovek, nekritičkim instaliranjem istih i sebe, postaje folirant.

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Postoje foliranti vere, zagriženi hrišćani, koji bi „život dali“ za svoju veru, a koji mrze pripadnike drugih religija. Mrze komšije, mrze rođake, mrze neudate i neoženjene, mrze gejeve i lezbejke, mrze one koji ne žele decu, ma mrze sve redom, a poginuše predstavljajući se velikim hrišćanima. Kad bi samo malo zastali, mućnuli glavom na trenutak, videli bi da je jedina i osnovna poruka hrišćanstva – ljubav. Oni zapravo i nisu hrišćani, oni samo foliraju hrišćanstvo. I takvih pojedinaca ima među civilima i među patrijarsima.

Postoje ljudi koji sebe smatraju moralnim i taj moral je njihova „folirantska kičma”, jer ga nikada nisu preispitali, nisu se nad njim zamislili, nisu uzeli u obzir da postoje različiti sistemi morala i da taj njihov možda nije apsolutan.

Postoje foliranti znanja, ljudi kojima nikada nije palo na pamet da posumnjaju u vrednost znanja. Oni se znanju klanjaju bez ikakve primisli da je i ono podložno razmatranju i kritici.

Znanje, kao i svaki drugi kapital, ne možete poneti sa sobom u grob i nema nikakvu vrednost ako ne znate da ga upotrebite. Za znanjem ne treba grabiti. Ono nije cilj, niti dobro samo po sebi. Što sam starija, sve više sam na strani iracionalnog i smatram da je logos odveo ovu civilizaciju u pogrešnom smeru. Ljudi se razmeću znanjem. Hvale se šta sve znaju. Prikupljanje znanja je povezano sa taštinom. Poznajem ljude koji nisu ništa drugo do šetajuće gomile stečenog znanja. Kad makneš znanje sa njih, ostanu smešne čiča Gliše. Mene nećete zavarati znanjem. Ne padam na velika imena, citate, elokvenciju i poliglotstvo. Više verujem nepismenom mudrom seljaku, nego znanjem zatrpanom čiča Gliši. 

Slažem se sa Ničeom (i donekle Hajdegerom) da je sve zlo zapadne misli krenulo od Sokrata (Iako volim Sokrata, cenim njegovu dobru nameru i gledam na njega kao na helenskog Isusa). Treba se vratiti predsokratovskim korenima. Tamo gde su se još uvek mešali filozofija i mit, tamo gde intuicija i poetika i eros još uvek nisu bili odstranjeni iz saznanja. Mi smo ljudi, mi nismo računala. Sva dostignuća koja smo ostvarili u ove dve i po hiljade godina, dostigli smo sa deset posto naših mogućnosti – razumom. Ne mogu ni da zamislim kako bi svet danas izgledao da smo ga gradili svim raspoloživim potencijalima. Zato mi je Jung daleko najdraži psiholog, jer on je video to nesagledivo područje kolektivnog nesvesnog koje nas sve povezuje, neiskorištene kapacitete ljudske psihe, to je on nazivao Bogom. To je ono što svakome od nas daje težinu. I zato podjednako poštujem kamiondžije i rudare, kao i doktore i astronaute.

Odavno ne patim od znanja. A jesam patila, i to teško, kad sam bila dete. Tada sam išla na sto sekcija, takmičenja, učila šta treba i šta ne treba, čitala knjige o fizici i učila glagoljicu i pisala pesme na francuskom. Kad sam bila dete, za mene je saznanje bilo uzbudljiv put u nepoznato i teritorija koju moram da osvojim. Isto tako i umetnost. Iskrena radost i uživanje koji su me obuzimali dok slušam neku pesmu, gledam balet ili snimam filmove na vhs. (Obuzimaju me i danas, ali bez verovanja da me to čini posebnom).

Nisam neprijatelj znanja, niti huškam ljude da budu ignoranti. To bi bilo licemerno od mene koja sam mnogo učila pre nego što sam došla u situaciju da ovo pišem. Kao što je pre neki dan ispalo da huškam ljude da slušaju narodnjake, ja koja na dnevnoj bazi ne slušam narodnjake. Ali istina je da niti huškam, niti vam nešto branim. Samo vas molim da ne mislite da ste bolji od nekoga ko sluša Šabana, zato što slušate Flying Lotus. Niste bolji od nekog ko je gej, zato što ste vi hetero. Niste bolji od nekoga ko ne zna sva slova, zato što ste doktor nauka. Niste bolji od moje babe koja je celi dugi srećni život provela u jednom selu, samo zato jer ste proputovali svet. Bolji ste samo od onoga ko je zao i loš čovek. Od njega ste uvek bolji, ako niste isti kao on ili gori.

Lepo je putovati i lepo je znati i lepo je slušati svakakvu muziku, ali kad bilo šta od toga ugradite u svoj skelet i kad to postane vaš imperativ i vaše ja, tada postajete foliranti koji nebitno proglašavaju bitnim, da bi sebi dali na značaju. Vi postajete ona mala ja koja živi u selu i pati što ne može da obuhvati svemir, pa se kljuka znanjem, što daljom i čudnijom muzikom i što hermetičnijim filmovima.

Dokle god se folirate, niste ništa više do seljanče što jadno vazda čezne da se vine u veliki svet. A to bi čak bilo i simpatično, da niste odrasli ljudi koji su odavno morali da prestanu da misle da je svet bolji od njih.

Fotografije: Unsplash