Iz Fride: Desanka Maksimović, kontroverzna ličnost o kojoj bruje društvene mreže

Mi Srbi oko svake stvari na ovom svetu možemo da se posvađamo, pa i oko Desanke Maksimović. Iako je ona zadnje biće na svetu na čiji pomen možete dobiti svađalačke asocijacije. Ta žena i njena poezija zrače krotkošću i mirom. Ona je jedna od retkih, možda i jedina, koja je svoje strastvene misli, uznemirujuće bolne slike, emocionalne parloge, stavljala u pesme tako mekano i nežno. Njene rečenice nemaju bodlje, one klize pod rukama kao ćup od sveže gline, elegantno odolevajući estetici agresije, galame i besa. Njene pesme cvrkuću, između redova se čuju zrikavci i tišina. Upravo u tome je njena snaga. U tom odolevanju estetici haosa i u ovladavanju sopstvenim haosima.

Ona se kao takva apsolutno ne uklapa u ovu našu epohu režanja, vrištanja, pucanja po šavovima, epohu čije vrednosti traju jedan tren, epohu površnosti i ogoljenih neuroza koje marširaju preko nas, naši haosi povraćaju po nama dok mi ležimo i klikćemo, mlohavi i užegli sikćemo jedni na druge, čekamo da nam se baci kost pa da se oko nje pokoljemo. Nije kost bitna, bitno je klanje, samo daj da se koljemo oko bilo čega, jer toliko smo ogorčeni, osioni i otrovni da je to nepodnošljivo. Mi smo neki kosmos daleko od Desankinog. Iz našeg kosmosa ona izgleda prevaziđena i patetična. Patetično nam izgledaju oni koji je se sećaju, jer mi smo moderni, opasni i kul. Nama treba nešto novo da nas potpali. Nešto što je novo iz trenutka u trenutak, nešto kao TikTok, jutjuberi, rijaliti šou.

Da li je njena poezija vanvremenska i večna? Ne znam. Možda jeste, možda nije. Ono što znam i što je činjenica jeste da je njena poezija obeležila moje odrastanje i odrastanje moje generacije. Ona je za nas više od pesnikinje, Desanka je arhetip našeg detinjstva. To niko ne može da promeni. Utkala nam se tamo negde u skelet, u srž, i zajedno sa još nekoliko pisaca, formirala neka mesta u nama, koja će ostati takva do smrti, koja ćemo sa sobom odneti u večnost.

Da li će ona biti deo školskog programa ili neće, to nije pitanje koje se tiče Desanke Maksimović i njene poezije. To je dnevnopolitičko pitanje.

Ja verujem da prave stvari, prave vrednosti, uvek nađu put do ljudi. Koliko god im nešto drugo stajalo na putu. Mi ne možemo učiniti večnim nekoga ko to nije, niti privabiti večnost nekome ko joj nije dorastao. Da li će Desanka Maksimović, gledajući na duže staze u budućnosti, u nekim drugim sistemima ili ovom istom, nastaviti da formira generacije, to ne zavisi od nas. Ne zavisi čak ni od te dnevne politike. To zavisi samo od nje i njenih pesama. Zato budite svesni, kad raspravljate o njenom vraćanju u školski program, vi ne raspravljate o njoj. To je rasprava o jednoj generaciji i pitanju da li ta generacija treba da bude uskraćena za neke Desankine stihove. Dakle, tema je vrlo konkretna i uska, možda čak i ne toliko bitna koliko vam se čini.

Dobrog pesnika niko ne može da ućutka i zataška. Njegov glas se čuje sa prašnjavih polica, govori kroz nas, kroz opšta mesta čovečanstva, nalazi pukotine u stenama da kroz njih proklija, čujemo njegov šum kako reže gradsku buku, u tišini sobe njegovi slogovi imaju ritam sekundare na satu i njegove misli se provlače ispod gvozdenih vrata, cure kroz ključaonice represivnih sistema, osećamo njihov miris kao istinu od koje se ne može pobeći.

Desanka Maksimović možda i nije taj kalibar, možda nije tako nezaobilazna i večna. Ali ne možemo joj osporiti da vredi, da zaslužuje i treba da formira našu decu. Od nje, bogami, ima mnogo toga da se nauči. Kako da budeš osećajan i preplavljen osećanjima, a ne postaneš divlji. Kako da budeš pribran, stabilan i uspravan. Kako da budeš moralan i s poštovanjem se odnosiš prema prošlosti. Kako da budeš dostojanstven i saosećajan. Kako da pokoriš i pripitomiš džunglu osećanja koju imaš u sebi, umesto da ona pokori tebe.

Desanka nas ne uči uštogljenosti, potiskivanju i građanskim manirima. Njeni mehanizmi za vladanje sobom su daleko prirodniji, organskiji i delikatniji. Ona je umetnica kroćenja unutrašnjih zveri. Ona nas uči kako da budemo srećni.

Fotografija: azra.ba