Iz Fride: Džonson

Poslednjih mesec dana trudnoće provela sam tražeći savršenu kupku kojom ću prvi put da okupam bebu. Pitala sam muža šta misli o opcijama koje su ušle u širi, pa u uži izbor, a on svaki put kolutao očima jer njemu je savršena svaka kupka koja ne izaziva rak kože i na kojoj piše da je za bebu. Na kraju duge i iscrpljujuće potrage, nađem bio organic kupku od četrnaest lekovitih biljaka iz kontrolisanog ekološkog uzgoja, oko koje je četrnaest glasova u mojoj glavi konačno postiglo konsenzus.

Odem u bolnicu, rodim to dete, proživim tri paklena dana, možda i najgora u životu. Tri dana sa bebom u sobi, sama, bez ičije pomoći, ranjena, raščerečena. Beba plače i ima samo mene i moju sisu da joj osiguramo goli život, a ja nemam pojma ni da držim bebu, ni šta je to beba, ni zašto plače, ni šta ja tražim tu, ni šta je to pelena, ni šta je to sisa. Kad vidim lice svog muža jednom dnevno tokom posete, sunce me ogreje. Osećam se kao logoraš koji se gleda sa slobodnim ljudima kroz žicu. Da ne pričam da su ta tri dana počela porođajem, jednim nenormalnim iskustvom o kome ne znam zašto nikad niko ništa ne priča. Zašto žene ćute? Zašto samo kažu da mnogo boli, da je strašno i to je to? Zašto ne kažu da je to gore od smrti, gore od nabijanja na kolac i odsecanja udova, zašto neko ne kaže da je to celi jedan univerzum bola koji vas usisa i proguta, u kome nestanete? To nije najjača bol na skali ljudskog bola, to je nešto potpuno drugo. To je umiranje, udar groma koji traje satima, svemir u kome postoji samo bol, iz koga nema izlaza, nema nazad, nema spasa. Moraš da izguraš do kraja, ti si samo atom celog svemira koji boli i vrišti i ne možeš ništa sem da dišeš, dišeš, da dišeš u pizdu materinu. Niko to tako ne kaže. Moja sestra je rodila dvoje, ni reč nije rekla. Ne razumem to ćutanje. Ali dobro, i to prođe.

Najteži i najnaporniji podvig u životu prođe i žena krvava i raspala posle 12 sati agonije nikad ne dobije priliku da se odmori. Slede dani pakla u bolnici i uloga majke koja me je čekala napolju u svetu, o kojoj nisam ništa znala, niti znam, niti ću znati. Ali sama sam to odabrala i ne žalim se, samo opisujem. Ne kažem da neću ponovo. To iskustvo je tako ekstremno da je pomalo i zarazno, mami da se proživi opet. To je izazov bez premca.

Čekala sam da izađem iz porodilišta i da plačem satima kao što nikad nisam. Kažu da žene posle porođaja plaču zbog hormona i opraštanja sa dosadašnjim životom. Ne. Baš me briga za prethodni život, htela sam da plačem jer sam proživela inicijaciju, najradikalnije duhovno pročišćenje, jer sam se fizički raspala da bih proizvela novi život, jer sam osetila bol i muku i ljubav izmešane kao nikad pre. Čekala sam da izađem korak ispred porodilišta i da ridam.

Tog dana, nas tri u sobi bile smo nestrpljive pred otpust. One su oblačile steznike preko otromboljenih stomaka i šminkale se za muževe. Ja se za mog ne spremam, a i znam da će da kasni, pa šetam u spavaćici nervozna kao pas, kapcima gutam suze da ne krenu dok sam unutra. Pre nego što izađemo doći će sestra da okupa sve tri bebe. Evo došla je, uzima jednu drugu treću, hop hop hop, veliki Johnson’s baby šampon, jednu po jednu nasapunja pa ispod slavine i gotovo. Ja gledam, a ništa ne registrujem, ništa ne shvatam, ne pamtim, samo čekam svoj trenutak plača.

Stiže jedan muž, stiže i drugi, treći naravno kasni, ali evo i njega. Izlazimo iz sobe, on nosi bebu u nosiljci, ja idem pored njega, stavila sam naočare za sunce jer tripujem da sam zvezda. Izlazimo napolje na sunčan dan i ja počinjem nezaustavljivo glasno da plačem, gušim se u suzama. Muž me pita šta mi je, a ja glasom majke Jugovića koja prevrće Damjanovu ruku u krilu arlauknem:

– ONI SU NJEGA KUPALI DŽONSONOOOOOOOOOOOOOM!

Fotografije: Unsplash