Iz Fride: Kad mi muž kaže da je sve relativno i da se jednostavno ne razumemo, ja mu odgovorim ovako

Sve na ovom svetu je veće od čoveka. Pojedinac nije u stanju da bilo šta stvori sam, izolovan od jezika, kulture, morala i ostalih sistema koje je stvorilo društvo. Čovečanstvo nije zbir pojedinaca, ono je, u svim svojim usponima i padovima, proizvod zajedničkog imenitelja neke kritične mase koja se nametala kao dominantna u određenoj epohi (ne politički i ekonomski, već snažno ujedinjena u nekoj ideji). Samo ono u čemu je dominantna masa (ovo nije pleonazam) bila usaglašena (makar se taj glas čuo iz samo jednog čoveka), oblikovalo je istoriju. Ta istorija, naslagana od epoha koje su projektovane snagom istomišljeništva, verom u iste ideje i iste vrednosti, jeste jedini kontekst za bilo kog pojedinca, kontekst kome on ne može umaći, kontekst koji ga determiniše čak i onda kad ga pojedinac negira, jer ni ta negacija ne bi bila moguća da nije konteksta, da nije jezika, da nije sistema.

Znam da zvučim kao potpuni strukturalista, ali ja ne mislim da takvo stanje stvari nešto oduzima čoveku, pogotovo ne njegovu slobodu. Čovek nije divlja životinja, ali čovek nije ni bog koji će sve stvoriti od nule. Čovek je čovek. Civilizacijski koreni ga ne mogu sprečiti da misli svojom glavom, da bude slobodan u onom značenju u kojem biti slobodan za njega ima smisla. Meni ne smeta što ne mogu ponovo da izmislim svet, on je već izmišljen i kao takvom ne mogu ništa da mu oduzmem, iako bih htela da mu oduzmem mnogo toga. Ono što ja mogu jeste da menjam taj svet i da mu dodajem nešto novo, nešto drugačije, što sam stvorila na temelju jednačine svih do sada zadatih sistema. A to moje novo može biti tako snažno, da potrese i pretumba lego dvorac prethodnih epoha. Ali ako sam sama u tome, bez kritične mase koja će se sa mnom u nekom trenutku složiti, ja neću moći da promenim svet. Neću moći da promenim ništa. Moći ću samo da pričam u prazno, zarobljena u svojoj individualnoj slobodi sa kojom se niko ne slaže. Zato su mi anarhisti uvek bili smešna pojava, detinje naivna vera u dobrog divljaka, u društvo beskonačnih monologa koje se sa svakim pojedincem od nule stvara i ruši. Tako nešto ne samo da je neodrživo, nego je i besmisleno. Tačno je da u svima nama postoji seme hermetičnosti i nerazumevanja prema drugim subjektima, ali to je samo naporna činjenica koju pokušavamo da pobedimo ne bismo li izgradili društvo u kome se razumemo i saosećamo, to nije i ne može biti naša jedina realnost, a kamoli ideal kome težimo.

Nema progresa izvan sistema. Nema novih ideja, ako ne postoje stare. Nema relativizma, ako si čovek i živiš ove 2020. godine na planeti Zemlji. Nije ga bilo ni kada su ljudi crtali bizone po zidovima pećina, već tada su bili nepovratno uhvaćeni u kalup civilizacije, a pogotovo ga nema sada, kada su svi segmenti ljudskog postojanja tako temeljno i sistematično pretreseni u ovih nekoliko hiljada godina, da mi nemamo druge osim da krenemo od onoga dokle se pre nas došlo, od zaključaka koji kao stubovi drže celu našu realnost, od struktura poput jezika i morala, koje su tako kompleksne i velike, da nam celi život nije dovoljan da ih do kraja upoznamo i obuhvatamo, već one uvek obuhvataju nas. Polazeći od svega toga, dva ljudska bića, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, skoro uvek mogu da se razumeju, da razlikuju dobro i zlo, ružno i lepo, bitno i nebitno, istinu i neistinu. Njihovo razumevanje počiva na hiljadama godina taloženom tlu koje im je ostavila civilizacija. A njihovo nerazumevanje? Najčešće na odbijanju da se razumeju.

Fotografije: Unsplash