Iz Fride: Osmeh zrelog čoveka
Osmesi mladih ljudi lagani su i poletni kao bube i ptice. Njihove duše su lake, nisu kompromitovane životom. Osmesi im skoče iz stomaka i u jednom potezu se razliju po licu. Na tom putovanju nemaju nijednu stanicu, pauzu, krivinu. Osmeh mladog čoveka kojeg još uvek nisu dotakle izdaja, bolest, smrt, kao spretni gimnastičar, bez ikakvog otpora, skače uvis. Taj osmeh je naivan, podjednako koliko i iskren. Taj osmeh je savršen, samo zato što je nerealan, udaljen od svih onih ponora koji život čine životom.
Osmeh zrelog čoveka je težak. On samo na površini izgleda kao pravi, ali taj osmeh nije autentičan. Na putu od stomaka do lica on ima bezbroj prepreka, kvarova, dilema. Moj osmeh se o njih sapliće, pada i diže se, nastavlja prema licu odranih kolena. Kad prolazi pored onog mesta u meni gde stoji grob moje majke, osmeh se okrene i zaputi nazad. Onda ga uhvatim za rukav i kažem mu da nastavi dalje. Tamo gde mi je na duši veliki hrapavi ožiljak od razvoda, osmeh se zakašlje i uhvati za stomak. Ja mu kažem da diše i da nastavi dalje. Na mestu gde je nikla planina brige i odgovornosti, a zauvek nestala poljana bezbrižnosti, od kad sam postala majka, dobacim mu opremu za planinarenje. Tamo gde su me ljudi razočarali, gde su se ideali okaljali, moj osmeh spusti glavu i ukopa se u mestu. Tu mu pružim ruku. Na svakom koraku mog unutrašnjeg sveta gori po jedna vatra koju osmeh mora da preskoči da bi došao do lica. Svetska bol, fizička bol u srcu koju osećam zbog nepravde u svetu, zbog činjenice da postoje ljudi koji su zli, da postoje ratovi, da deca gladuju i pate, da svirepo tretiramo životinje, da smo narušili biološku harmoniju ove planete, zagadili je i upropastili, sve to osmehu lupa pesnice u lice, izbija zube i stvara vrtoglavicu, na putu do mog lica. Ali ja ga protresem, umijem i kažem: „Idemo!“.
Kad stignemo na cilj, osmeh je umoran i utučen, nije mu više ni do čega. Onda mu kažem: „Evo te na svetlu dana. Upotrebi zadnji atom snage i blistaj sada najjače, uspeo si!“. Osmeh to stvarno i uradi, razlije se preko celog lica, opruži se koliko je dugačak i ja sam žena koja se smeje. Ali čak i tada, dok je na licu, on na sebi ima tegove koji ga vuku dole, nazad u stomak. Teg majčine smrti, teg slomljenog srca, teg razočaranja u ljude i ideje, teg veltšmerca koji me probada kao udar groma. Tegovi vise na naličju osmeha, vi ih ne vidite, ja ih osećam.
Osmesi zrelih ljudi su podvizi. Svaki osmeh je mala pobeda. Ne smejemo se mi jer je to jače od nas, već zato što smo mi jači od svega. Naš osmeh je slab, kad bismo ga prepustili samog sebi, ostao bi dole u mračnim dubinama stomaka, kod prve raskrsnice. Ali mi ga vodimo, mi ga bodrimo.
Najlakše je biti utučen, oklembesiti ramena i usne, širiti oko sebe anksioznost i tugu. To može svako. Negde sam pročitala da, ako ne možeš ništa da promeniš, svojim tugovanjem samo uvećavaš patnju u svetu. I to je apsolutno tačno. Mi našim osmesima popravljamo svet. Odrasli ljudi sa osmehom na licu su moji heroji. Oni rade taj krvav i težak posao, koji vedrinom obasjava svet – smeju se!
Fotografije: Unsplash