Iz Fride: Podseti me šta to beše razgovor

U svetu u kome je ćaskanje difolt razgovora, u kome je razgovor kao motanje pedala, oslobođen mišljenja, sredstvo da se pregazi vreme, to nebitno prazno vreme između obaveza koje su jedina stvarnost. U svetu koji više ne ume da postavlja pitanja, u kome su pitanje i odgovor cirkularni i podrazumevani jedno u drugom. U svetu prepametnih koji nemaju ambiciju da saznaju istinu, već samo da su u pravu. U svetu odraslih koji se stide svoje zrelosti, koji se plaše da budu ozbiljni. U svetu ciničnih osmeha, imperativa zajebancije i šege, fobije da se slučajno ne bude patetičan, da se ne otkrije ljudskost, da se ne otkrije ranjivost, da se sve okrene na galamu i sprdačinu, dok ispod te maske goropadnog bukača drhti pi*ka nesposobna da živi i voli. U svetu koji je duhu postavio rampe, stavio mu korpu na čeljusti, ukinuvši živ smislen razgovor i prava pitanja, zarobio ga u sebi, nudeći mu mrve virtuelnih podsticaja na koje se on, željan stvarnosti, svaki put naivno zaleti i smrska o morbidno realni fototapet moderne komunikacije. U svetu živih ljudi koji vode mrtve razgovore, koji te razgovore oblače i svlače kao odela, serviraju ih kao obroke, ne nalazeći u njihovoj dosadnoj jednoličnosti ništa problematično ni zabrinjavajuće. U impotentnom, zakatančenom svetu u kome se duh vrti oko svoje ose jer mu je u mreži pogrešnih pitanja i jalove interakcije nemoguće da se ispolji, jer je svaki poziv na komunikaciju samo još jedna blokada duha.

U svetu beznadežne zagledanosti u sebe, u svetu monologa, svetu bez ljudi, desi se ponekad, kao priviđenje, tamo gde ga najmanje očekuješ, Živa Reč, razgovor od krvi i mesa, ne usiljeno naklapanje, nego misli koje zauzimaju iskren i znatiželjan odnos jedne prema drugima. Samo taj jedan trenutak smislene komunikacije koji zagolica duh i pozove ga van, može da uzdrma nepregledne stepe, tiha groblja onoga što nije imalo svoje mesto u svetu jer za njega nije pitano, da probudi uspavani duh koji se pomirio sa svojim zatočeništvom i pristao da živi u mraku, da ga navede da poveruje u ipak.

Ono što je lepo u svemu tome, nije toliko ljubav prema istini, koliko ljubav prema drugom biću koje je sposobno da pita. Uvek sam mislila da su bliskost i razumevanje između dva čoveka, između dve odvojene svesti, najveće čudo i najveća lepota ovog našeg ljudskog univerzuma. I ne samo to, u bliskosti je smisao života i ovako ustrojenog sveta. Bez bliskosti je sve obesmišljeno. Prijateljstvo, roditelji i deca, ljubav i stvaranje, besmislene su prošlost i budućnost, želje, davanja i očekivanja. Sve na ovom svetu, svaki pokret, akcija, treptaj, ima u poslednjoj instanci bliskost kao cilj. Mi na bezbroj načina pokušavamo da je realizujemo, a razgovor je najočigledniji i najdirektniji od svih. Razgovor, onaj pravi, iskreni, otvoreni, jeste sveto oruđe bliskosti. U takvom razgovoru misli se ne vraćaju na polaznu adresu, ne kruže u duhu koji ih je stvorio. One se nepovratno ulivaju u taj drugi duh i izlaze iz njega transformisane, podstičući onog ko ih je stvorio da misli dalje, da stvara još. Dve svesti bez konvencionalnih i neurotičnih blokada razmenjuju svoje misli kao da su jedna. Tek tada pojedinac shvati koliko su usamljenost i otuđenje strašni i kako lišen bliskosti čovek postaje ništa. Nažalost, ti svetlonosni trenuci brzo prođu i bedemi između ljudi niknu dok trepneš, a duh još dugo udara o njih, u želji da ih probije, dok ponovo ne malaksa i padne u stogodišnji san, vrati se u zadatu ispraznost moderne komunikacije, šupalj, nesrećan i sam, zaboravivši da može, treba i mora bolje, da zaslužuje bolje i da je za bolje stvoren.

Fotografije: Unsplash