Iz Fride: Romski ples

Pre nekoliko godina, u Opatiji, među palmama i austrougarskim oker fasadama, među dekadentnim parkovima, malim hotelskim plažama i objektivima azijskih turista, među fensi poslastičarnicama i najčistijim trotoarima, dogodio se jedan univerzum lokalnih Roma i sjebao koncepciju.
A mi smo, na svu sreću, bili pozvani.
Došli smo očekujući kulturno-umetnički program, nekakvu priredbu povodom svetskog dana Roma, koju je moj muž trebalo da otvori, a zatekli opšte veselje, trubače, žene koje igraju sa bebama u naručju i muškarce sa uljem u kosi što brzopoteznim pokretima očiju motre na situaciju. Tu su i trudnice i babe u dimijama, tu su rezervne papuče u torbi, kad cipele nažuljaju. Tu su osmesi i tela koja nepogrešivo prate ritam. Tu je naš domaćin, predsednik zajednice Roma, sa ženom, šestoro dece i šestoro unučadi. I tu smo mi.

Šarar (muž) i on otvaraju veče. Slušamo prvo hrvatsku himnu, uz koju svi mirno stoje, a zatim romsku himnu Đelem đelem, uz koju svi cupkaju, a neki bogami ne mogu da izdrže, pa ozbiljno zaigraju.
Onda nas hvataju za nadlaktice i uvlače u neko svoje kolo. Te korake prvi put vidim, čine se alogični i u početku nikako da provalim šta oni to rade nogama.
Šarar je presrećan. On obožava ovakve situacije. Iako nema pojma kako se igra kolo i izgleda kao da je progutao motku, ima ozareno lice i ne skida osmeh. Predsednik zajednice Roma sa suprugom, Šarar i ja vodimo kolo. Svi se guraju da se uhvate do nas, svi snimaju telefonima.
Onda malo sednemo da se jede i pije. On priča s njim, a ja sa njom. Pokazuje mi decu i unuke koji trče oko nas. Ja već malo pripita stalno govorim: „Bravo! Svaka čast! Svi ste prelepi!” A stvarno to i mislim.

Pored njih, nas dvoje, neki bledi bračni par bez dece, izgledali smo beskrvno, beživotno i besmisleno.
Kad uđeš među Rome, osećaj koji te preplavi je čist život. I taj osećaj je tako intenzivan i ogoljen, da se malo postidiš. Postidiš se sam sebe, svojih strahova, svojih apstiniranja, svojih distanciranja, svojih filozofiranja, jer sve je tako prokleto lako kad gledaš njih.

Na putu ka Opatiji, Šarar i ja smo razgovarali o životu. Pričali smo o tome kako su svi sluđeni. Baš nema čoveka koji nije anksiozan i preplašen. Život se čini tako težak, nerešiv. Tek kad se suočiš sa smrću, sve se razreši i izgleda jednostavno. Smrt je teška i umreti je teško. Rastati se sa životom, to je najteže.
Pričala sam mu o čoveku koji je živeo nesrećan i okovan „problemima”, a čije su poslednje reči glasile: „Sve je bilo tako lako.”

Živeti je lako. Ali mi to uvek shvatimo prekasno.
Za razliku od nas, Romi to izgleda znaju sve vreme. To znaju njihove bake koje su cele večeri igrale bez predaha i njihove dvomesečne bebe koje su u toj buci bezbrižno spavale u nosiljkama. Gledaš ih i ne možeš da se odupreš pozivu da budeš živ. Ne dopuštaju ti da budeš sa njima, a pored njih. Oni te zovu i prihvataju kao svog. Nema tamo posmatrača. Ili si učesnik ili ti tu nije mesto. Tako oni slave, a tako i žive.

Posle par pokušaja pohvatala sam korake i igrala sa njima kao prava. Neke starije žene su prišle da mi čestitaju što znam njihov „romski ples”. Kažu da ga nije lako naučiti.
„Iz godine u godinu biću sve bolja!”, obećala sam im. I sad moram da održim obećanje. Da vežbam kako se igra i da vežbam kako se živi.
A ne da se brukam.