Iz Fride: Život posle smrti

Ovih dana često razmišljam o zagrobnom životu. Razmišljam o tome u kontekstu vere, ali i u kontekstu psihologije, parapsihologije, filozofije, pa čak i neke buduće, nezamislivo kompleksne nauke koja bi objasnila ovaj fenomen. Ja jesam vernik, ali šta uopšte znači biti vernik? Da li to znači „doslovno i nedvosmisleno usvojiti verske dogme i rukovoditi se njima“? Da li to znači „bez trunke sumnje verovati u Boga“? Takva gotova, zaokružena, neupitna „vera“ mi više liči na sujeverje.

Znam da ovakav uvod može da izgleda kao opravdanje za jeres i sektašenje, za proizvoljno tumačenje svetih knjiga, za izmišljanje vlastite verske prakse. Sve to smatram pogrešnim i opasnim zastranjivanjem, narcisoidnim pokušajem da mi kao pojedinci bolje razumemo verske postulate nego što su to bili u stanju svi sveti oci i dvadeset vekova teologije i dogmatike. Sveto pismo ne može proizvoljno da se tumači, liturgija ne može da se modifikuje u skladu sa našim preferencijama, crkva ne može da se relativizuje, ako smatrate sebe pripadnikom religije zvane hrišćanstvo. Međutim, neka sloboda mora da postoji. Jer jedan od osnovnih stavova hrišćanstva govori protiv idolopoklonstva. A idoli mogu da budu ljudi, misli, ideje, pokreti, organizacije, škole, religije… ukoliko se u njih ne sumnja.

Biti vernik znači sumnjati. Sumnjati jako i stalno. Boriti se sa sumnjom i pobeđivati je, ali joj nikada ne okretati leđa. Sumnja je ono što veru čini živom. Jer vera je kretanje ka idealu koji neprestano izmiče. Ne postoji idealan vernik. Potpuno prepuštanje sumnji vodi u agnosticizam, dok potpuno prepuštanje veri vodi u okoreli dogmatizam. Držati srednji kurs, nivelisati te dve strane, najteži je zadatak svakog vernika.

Dok razmišljam o zagrobnom životu, ja ne zamišljam raj i pakao, niti bilo koji od biblijskih prizora. Zamišljam ga kao preseljenje duše u jednu od dimenzija ove stvarnosti, koju je nemoguće percipirati ljudskim čulima. Ona se ne vidi, ne čuje, niti je možemo dodirnuti, ali to ne znači da ne postoji. Takođe, ne mislim da je duša nekakva bezlična energija koja napušta telo i stapa se sa prirodom nakon smrti. Verujem u ličnost, u ono što mi kao individue značimo u istoriji ovog svemira. Ljudi su ogromni, beskrajni, veći od svemira, izuzetniji i jedinstveniji od njega. Ličnost živi nakon smrti. Kako i gde, to ne znam. Mogu samo da nagađam. Raj i pakao su samo ekstremi, koordinate, arhetipske slike pomoću kojih hrišćanstvo ilustruje i motiviše svoj moral, naš moral. To nisu realna mesta u svemiru. Bar ja tako mislim. Nema nikakve logike da neko tako pametan, sveobuhvatan, dobar i savršen kao što je Bog osudi bilo koga na večne muke zbog bilo kog ljudskog greha. Niti ima logike da nagrada za ispravan život bude večno uživanje u raju. Pre svega zato što dobrim ljudima vlastito uživanje i nije neki ideal. Ono što ima logike (mada se previše oslanjam na logiku u nečemu tako nadrazumskom kao što je vera) jeste da duša i posle smrti ima neki put, neki razvoj i kretanje u večnosti. Bez toga bi i večnost bila besmislena. Šta će nam večnost u kojoj smo sve vreme na istom mestu, zauvek isti. Mislim da večnost ima svoje eone u okviru kojih duša doživljava transformacije. Možda se ličnost u nekom trenutku razgrađuje, tamo iza desetog kolena kad izađe iz sećanja svojih potomaka. Sve je to jedna velika misterija koju čovek ovim kapacitetima kojima trenutno raspolaže, ni u snu ne može da razjasni.

Ali ono što intuitivno mogu da tvrdim, kao neko ko je pre deset dana izgubio majku, jeste da su naši bližnji u periodu nakon smrti stalno oko nas, da smo zajedno češće nego što smo bili za njihovog života. Nekada sam bila sa mamom samo kad odem kod nje ili je nazovem, a sada sam sa njom stalno. Kad izgubim veru, ona nestane. Kad je vratim, ona je tu. U trenucima kad me spopadne sumnja i kad me napusti vera, izmislila sam najsmešniju molitvu na svetu. Ona glasi: „Bože, molim te da postojiš!“. Bog se sigurno zagrcnuo od smeha. Zamislila sam svemir bez Boga. Bio je hladan kao kuća bez majke. Bio je mračan kao srce bez ljubavi. Bio je suvišan kao ideja bez smisla. Bio je nemoguć kao smrt duše.

Fotografije: Unsplash