Jeftina vožnja

Piše: Marija Ratković

Obično nemam utisak da sam iz malog grada, ja sam iz grada u kome se svetla gase u pola deset. Odselila sam se pre osamnaest godina i prilično sam zaboravila taj mir i tišinu. A onda sam se vratila zbog posla i suočila s tišinom koja najviše liči na šećernu vunu. Gusta paperjasta tišina koja ispunjava svaki ugao paučinastom preslatkom masom. Živim u zgradi koja ima osam stanova i ključ. Nekad se desi da komšije zaključaju već u devet. Jasno čujem ljude koji govore na ulici, čujem pijane svađe i jedan kamion za smeće sa narandžastim svetlima. Ali teško mi je da se naviknem na uspavani grad.

Ma nema zbora da sam ja kriva, kada je reka ljudi izlazila iz stanice San Mišel, dok su praktično trčali, mislila sam da je možda nestalo struje. Ne znam zašto sam to pomislila. Mirno sam potražila drugu stanicu, drugi ulaz. Lift je bio skriven u maloj ulici i ispričala sam se s jednim parom oko nedovoljno obeleženih linija. Bili su sredovečni ili možda čak i stari, a ja volim da verujem da je prva starost sredina – ne i kraj života. On je više pričao. Rekao je kako se baš nije lako snaći. Mislila sam o svim komplikovanim gradovima i selima – Pariz ne doživljavam tako. I sad ne znam da li zato što smo pričali, možda zato što smo ponovili petsto puta kako je ključno odabrati pravu direkciju, tek umesto Pontoise, sela sam u kola za Versaj.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Postoji nešto smirujuće u ravnodušnom glasu žene koja govori stanice. U Beogradu, ne mogu da se vozim ako ne čujem njen glas. I da se svet ruši, imam privid da je sve u najboljem redu kada čujem Nevenu Glušicu kako kaže ime stanice. Čak i kad kaže da je kontrola u vozilu, ne stresem se. Možda su zato glasovi koje uglavnom čujemo u prevozima ili drugim javnim i otuđenim mestima ženski. Pretpostavljam da kad se osećaju usamljeno i izgubljeno, i ostali ljudi traže mamu. Neku dobru mamu koja smirenim glasom kaže da obratimo pažnju na džeparoše ili sledeće presedanje.

Tako je bilo i ovaj put. Pariska Nevena govorila je stanice, koje su srazmerno bile ređe u linijama RER-a. Réseau Express Régional je neka vrsta hibrida gradskog metroa i voza za komjutere, odnosno dnevne migrante. One koji svakodnevno idu po više desetina kilometara da bi radili. RERova vozila su ogromna, to su vozne lađe na nekoliko spratova, udobnija i skromnija kola koja vrište o predgrađu, o umornim licima onih koji ustaju pre pet, koji nemaju čemu da se smeju i čiji osmesi nisu laskave moderne keramičke navlake.

Potpuno staloženo, uspavana mislima o životu ljudi koje ne poznajem, Neveninim glasom koji se s vremena na vreme javljao i pričom o lokalnim tračevima, vozila sam se u pogrešnom smeru. Ka Versajskom dvorcu. I mada to zvuči čak seksi, tek pošto je prošla stanica na kojoj smo još mogle presesti, osvestila sam se. Iako nedaleko od improvizovane pariske kuće, našle smo se na pustoj stanici jedne linije. Mislila sam samo ćemo promeniti stranu i brzo doći kući, radnik u narandžastom prsluku se smejao a stanica je bila prazna. Sišle smo žureći da promenimo pravac a oni su zaključavali. Ni tad me nije uhvatila panika, iako nisam imala predstavu kako izgleda svet van ove stanice. Kakva glupost. Svet izvan stanice je potpuno običan – neka ulica, neka stanica za bus. Ne plašim se pustih gradova.

A onda je počelo. Raspravljale smo se da li ćemo čekati bus ili pozvati uber, da li ovih par kilometara vredi interneta u romingu, možda negde ima wifi, kola su sporadično prolazila a ja ne volim da zaustavljam taksi u nepoznatom kraju. Jedna je vrisnula. Pacovi. Dva pacova su trčala ulicom po beloj liniji. Još dva su trčala trotoarom, u nekoj improvizovanoj trci pacova. Nisam vrištala, ali sve u meni je vrištalo. Videla sam puno kontejnera i setila sam se da sam jednom videla pacova na Karaburmi. Pokušala sam da budem smirena, jer normalno je da pacov bude tu, pacovi jedu, pacovi su pratioci ljudi, pacovi su živa bića kao mi… Zamislila sam da se sudarim s pacovom, rekla bih mu izvinite, pomerila bih se da prođe. Ali mi smo u ratu sa pacovima, šta ako se pacov mene plaši. Šta ako me ćapi. Odjednom kola i sve mašine na svetu postale su moji prijatelji. Kao potpuni debil hodala sam ulicom rizikujući da me zgaze kola jer nisam želela da smetam pacovima koji – takođe u strahu od kola – zauzimaju trotoar. Veče se polako pretvaralo u košmar. A kao svaki košmar, živi samo u glavi onog ko sanja.

U stvarnosti ja sam bila na oko 5km od stana, a ja sam tripovala zombi apokalipsu sa pacovima. Možda zato što ljudi nije bilo. Tu i tamo neki auto. Devetnaest posto baterije je obično dovoljno. A onda konačno ljudi. Nekih dvoje koji su utovarali polovni nameštaj. Delovali su kao bogati i siromašni u isto vreme. Ljudi se generalno boje siromašnih. S pravom, mi svi osećamo krivicu njihovog siromaštva, izbeglištva i nemaštine. Mi čekamo trenutak kada će nam vratiti. Čekam da me neko opljačka, da mi se osveti za zakone, za diskriminaciju, za izbegavanje, za rat i siromaštvo. Kada sam siromašna, osećam se udobnije, bar nema te krivice.

I dalje ne znajući da li je više siromašan ili više bogat (jer ima kombi), zamolila sam da nam pozove taksi. Pristao je, što i dalje ne znači da je bogat. Pored je stajao neki klinac sa kapuljačom. U tom trenutku ne znaš da li je diler trave ili komšija ili oba. Da li se znaju? U mom svetu, svi Parižani se znaju i svi Parižani ne znaju mene. Oni su neko društvo koje ja ne poznajem, verovatno nisu opasni, ali nikad se ne zna.

I onda sam videla psa. Mali frizirani pekinezer bez povoca koji čeka da vidi hoće li moj novi prijatelj dobiti taksi. I onda sam odahnula. Čovek koji ima malog friziranog psa ne može biti ubica. Kakav malograđanski koncept. Mrzela sam sebe iz dna duše. Dečko s telefonom i polovnim nameštajem otišao mi je, a pre toga fotkala sam njegov telefon da zabeležim broj. Za slučaj da svet stane i taksi nikad ne dođe.

Kombi je otišao, mi smo ostale da čekamo taksi. Problem je rešen. Vratiću se u svoj mirni malograđanski život, pacovi koji trče ne mogu mi ništa, jer imam pare za taksi. Pogledala sam u onu fotku ajfona sa izlistanim brojevima taksi vozača. Nisam mogla da procenim da li je bogat ili siromašan. Samo da je Rumun. Stranac kao i ja. Sramota je počela da me obavija poput slatke rastegnute paučine, zbog stanice, zbog puste ulice, zbog straha od pacova, straha od ljudi, svih strahova od poznatog i nepoznatog, od tišine. Gušila sam se u roze vuni svog rodnog grada, dok je taksimetar otkucavao, nije mi više bilo bitno koliko. To je bila cena moje buržoaske krivice.