Kad nam realnost lupi šamarčinu

Godine prolaze, što reče Bajaga, svesni smo toga i jasno nam je da više nismo u dvadesetim, možda ni u tridesetim, ali ako smo i zagazili u nešto što bi naši roditelji nazvali „petom decenijom“, želimo da verujemo da se mnogo razlikujemo od njih u tom dobu. Za početak, drugačije izgledamo, slobodnije se oblačimo, ali na stranu izgled, drugačije razmišljamo, otvoreniji smo za nove ideje. Imamo internet, društvene mreže, dostupna nam je ogromna količina informacija i mi ih upijamo, trudimo se da budemo u toku, pa se lako zavaramo da godine koje otkrivaju naša dokumenta, ma koliko tačne bile, nisu naša realna slika ako se uzme u obzir koliko smo zapravo mladi duhom.

I onda po pravilu dolazi surovo saznanje, kada nam realnost lupi šamarčinu i poljulja našu veru u sve ovo gore napisano. Može da bude i nešto naizgled nebitno, kao što je sa mnom bio slučaj kada sam pre nekoliko godina gledao spisak izvođača na Exit-u. Što je najluđe, čak nisam ni planirao da idem te godine, deca su mi bila prilično mala i nisam želeo da ženu ostavljam samu sa njima da bih ja skakao po Main Stage-u, ali me je zanimalo da vidim koga ću te godine propustiti. Dok sam gledao listu, utešno mi je bilo što ni za jednim izvođačem nisam žalio. Zabrinjavajuće, što nisam žalio jer mi skoro nijedno ime sa spiska ništa nije značilo.

Kad se to desilo, kako me je to pregazilo vreme, zabrinuto sam se pitao. Išao sam na taj festival skoro svake od prethodnih petnaestak godina, znao za skoro sva imena među izvođačima, bio fan mnogih od njih, i kako se to onda čovek jednog jutra probudi i shvati da više ništa ne zna? Od tada se ovo ponavlja svake godine pred festival i konstatovanje da za većinu zvezda Exit-a ne znam postalo je moja nova normalnost. Jedina je razlika što sam se sa tim saznanjem pomirio.

Mogući odgovor sam nedavno dobio slušajući podkast Konana O’Brajana, čiji je gost bio Džek Vajt, frontmen legendarnih The White Stripes. Obojica su se složila da danas ima previše muzike. Kako kažu, sedamdesetih, ali čak i početkom dvehiljaditih, mogao si da čuješ za skoro sve aktuelne bendove, dok je danas, čak i ako si u muzičkoj industriji, to skoro nemoguće.

Dakle, nije problem u meni već u sumanuto velikoj ponudi? Zaista, živimo u svetu izobilja, ne samo kada je reč o muzici, sve je dostupno na dva klika. Mora da se pravi ozbiljna selekcija, jer je nemoguće ispratiti sve aktuelne filmove, serije, knjige, pesme, pogotovu ako čovek ima posao i porodicu. Mnogi će se, poput davljenika, koprcati neko vreme, truditi se da uvere sebe da se nisu promenili, da su ista ona radoznala osoba koja je u toku sa svim što nam pop kultura nudi, ali neminovno je da se i oni u jednom momentu prepuste talasima da ih poklope, jer čovek nema nikakvu šansu pred ovolikom ponudom. I što to koprcanje duže traje, sve je smešnije gledati ljude u određenim godinama koji po svaku cenu žele, ne samo da znaju za sve nove muzičke pravce i izvođače, već i da istinski uživaju u svemu što je popularno među mladima. Da ukapiraju ono što njihovi vršnjaci uglavnom ne kapiraju. To nekako dođe kao onaj poznati „meme“ sa Stivom Bušemijem, kad nosi kačket naopačke, drži skejt i kaže „How do you do, fellow kids?“.

Mada, bolje je i to nego postati cinik koji će ponavljati opšte mesto, uz obaveznu dozu zgražavanja, kako je današnja muzika užasna i da je sve što valja snimljeno pre 20, 30, 40 godina. I kad smo kod Exit-a, ono što smo proteklih dana imali priliku da čitamo po društvenim mrežama, kako je imao smisla dok su ga naše generacije posećivale, a da neka muzika koju smo ove godine mogli da čujemo na Petrovaradinu ne priliči ovom festivalu. Kao što rekoh, većina ovogodišnjih izvođača mi ništa ne znači i da ja biram koga će dovesti, sigurno se na mojoj listi, osim par izuzetaka, niko od njih ne bi našao, ali poenta Exit-a i bilo kog drugog festivala i nije da zadovolji ukus ljudi od četrdeset, već klinaca od dvadeset. Na šta bi ličio Exit na koji smo mi išlli u dvadesetim da se program prilagođavao duplo starijim ljudima od nas?

Sve što mi od četrdesetak treba klincima da poželimo nije da slušaju muziku za koju mi smatramo da je dobra, već da osete emociju koju smo mi nekada osećali. Kad sam već spominjao Džeka Vajta, njegov The White Stripes sam iz prvih redova gledao na Exit-u 2005. godine i to je bio jedan od najboljih koncerata na kojima sam bio. Ko se ovog leta na raznim festivalima, šta god da je tamo gledao, upola proveo kao ja te večeri pre 17 godina, imaće čega da se seća do kraja života. I ne moram da razumem pesmu koju je slušao, neka ona za mene i dalje ostane nepoznanica, sve je to nebitno dokle god mi je poznat osećaj koji je ona izazvala.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović