Kikiriki, semenke, sport za zube: Adio!

Ovo je, dakle, poslednja kolumna koju pišem iz Splita, ali i ne poslednja o Splitu. Unapred moram da se izvinim svim ljudima koji će je čitati, budući da ovaj tekst pišem isključivo za sebe. Pišem ga jer sam sklona jako brzo da zaboravljam stvari, zaboravim imena, ljudi se sećam u obrisima, zaboravim čak i slike koje su mi činile svakodnevicu, ostane mi za uspomenu svega nekoliko detalja koji se katkad jave, u bljeskovima i maglovito, kao da sam sve sanjala. Srećom, po dolasku u Split, čula sam se sa svojim prijateljem i kolegom Filipom Grujićem, koji, pored toga što je izdao svoj roman Podstanar za istog izdavača kao i ja (Lom), takođe je dobio istu stipendiju kao ja – Reading Balkans, samo što je on maj mesec proveo u Sarajevu.

Na početku naših rezidencijalnih programa razmenili smo nekoliko poruka, prvih utisaka, bili smo sami u nekim novim i nama stranim gradovima, u stranim stanovima sa neudobnim dušecima i nama nepoznatim knjigama na policama. Tako smo, u razgovoru, došli na jednu ideju. Pomislili smo – čoveče, kada smo već pisci, ako to uopšte jesmo, i kada smo već na nekakvom zadatku, kao što izgleda da jesmo, hajde da svoja iskustva razmenjujemo u mejlovima koje ćemo jedno drugom svakodnevno slati, i tako napraviti neki mail dnevnik, neko zajedničko iskustvo Sarajevo-Split, jer tako to pisci rade, zar ne?

Budući da sam po dolasku odlučila da za sebe vodim dnevnik o svom iskustvu ovde, za šta sam čak ponela poseban rokovnik i posebnu hemijsku olovku, bez obzira, dakle, na tu nepokolebljivu odluku, za prvih nedelju dana mog boravka ovde popunila sam svega jednu stranu, na kojoj sam dan za danom pisala po jednu rečenicu. Shvatila sam nakon drugog dana – nisam ja za dnevnike. Ipak, volim da razgovaram, volim razmenu, a razmena mene i jednog lista papira ipak nije dovoljno inspirativna. Kada god bih sela da zapišem nešto u dnevnik, pomislila bih – dobro, nije baš to toliko važno, dobro, toga ću se sigurno ionako sećati, dobro, sada me baš nešto i mrzi da pišem dnevnik, ionako ga nikada u životu, pretpostavljam, neću pročitati.

Filipova i moja ideja da dnevnik Sarajevo-Split vodimo zajedno spasila je sve dragocene svakodnevne detalje iz naših spisateljskih života, spasila od zaborava ljude koje smo sretali na ulici i po kafanama, spasila je boje jutarnjeg neba i večernjih kiša, dobrih ćevapa i još boljih mušalja. Nakon dvadeset i više dana naših svakodnevnih prepiski, i nakon svoje književne večeri, Filip je odlučio da dva dana pre kraja svog rezidencijalnog programa sedne u auto i dođe za Split. Nepravda jeste što sam ja mesec dana provela gledajući u more i sunce, a on u hladnom i mračnom Sarajevu, kako mi ga je jednom prilikom jedne večeri opisao, uz sve druge, sjajne i lepe, aspekte Sarajeva.

Sve u svemu, Filip je spakovao stvari, javio da je krenuo, i da donosi vino koje mu je preostalo. Večeras je moja književna promocija, u udruzi Adria Art Analle, koju će moderirati moj prijatelj i pesnik Antej Jelenić, gde ćemo se sresti i družiti. Ono što je interesantno je to što ja Filipa ne poznajem lično, iako se znamo ovako, „online“, mada sada već ne mogu da kažem da ne poznajem čoveka za kojeg znam šta je jeo u prethodnih mesec dana, kada je legao i kada ustao, kada poznajem sve njegove rečenične konstrukcije u kojima svaki dan vidim kakvog je raspoloženja, i kada znam tačno šta sve nosi u svom rancu svakog dana sa sobom.

Zato sam jutros rano, po povratku sa Hvara na kojem sam bila u poseti našem prijatelju Mariu, kupila mušlje koje ćemo danas spremati i ugostiti sve naše prijatelje. Zatim sam došla kući i sela da napišem ovo pismo, kako bih se zahvalila i sačuvala od zaborava sve te divne doživljaje i ljude: Maria i njegovu majku, kod kojih smo noćili na Hvaru, restoran Mariovih rođaka u Zavali, i pašticade i domaćih njoka, najboljih koje sam do sada u životu jela. Plaže na poluostrvu preko puta Vrbaske, koju nam je Mario pokazao, na kojoj možeš da se kupaš i sunčaš go, među stenama i borovima. Zatim, da ne zaboravim Anteja i Martka, koji su večeras moji domaćini na književnoj večeri, sa kojima smo proveli uzbudljiva dva dana, naročito ono veče kada smo sedeli na ostacima rimske palate, Dioklecijanove palače, kada je Antej svirao nekakve indijske frule, a mi pili vino, dok su Dora i Kristina pevale. Da ne zaboravim Ćubu, njegovu devojku Maru i Juricu, i svoje omiljeno Misto, gde svaki put kada siđem na kafu popijem nekoliko čaša penušavca ili travarice, i divne kuvarice i divnog i veselog čoveka, Stele, svakodnevno nasmejane, koja me je nekoliko puta nahranila. Da ne zaboravim Doris i Ivana, i njihove inbuse koje sam do sada nekoliko puta pomenula, i naš plan da idemo za Šibenik koji ćemo, nadam se, nekada ostvariti, a pre toga se, takođe se nadam, sresti u Beogradu. Nikako da zaboravim moju „domaćinku“ Maju, njeno gostoprimstvo i njenog sina Luku, koji nam je preko pola grada donosio šerpu, odnosno teću, kada smo hteli nešto da kuvamo, a bili smo bez šerpe. Zatim ona dva kralja iz gostionice Delištes, u kojoj smo sjajno jeli i u kojoj smo moja drugarica Tea i ja jednu noć popile bokale i bokale vina. Da ne zaboravim divnu curu koja je vlasnica najbolje poslastičarnice u gradu Oš kolač, gde smo jeli te čuvene „balotice“  sa kremom, koji bih mogla intravenski da primam, svakodnevno. Sreća pa odlazim iz Splita, jer bih ovim tempom uskoro imala sto kila. Imena ostalih divnih ljudi sam, izgleda, već zaboravila, ali nadam se da će oni ostati u mom sećanju, makar malo, i makar neko vreme.

Kada sam došla u Split, čula sam se sa svojim prijateljem Srđanom i napisala sam mu: „Pajte, brinem se za auto, parkirala sam nasred ulice sa BG tablicama“. Rekao je: „Pajte, ništa ne brini, ništa neće biti. Kada se ne desi nekakvo sranje, to ne piše u novinama, piše samo onda kada ga bude, što je retko. Svuda ima budala“. I istina, iako neće pisati u novinama, auto mi je ostao mesec dana na ulicama Splita, i niko ga nije takao.

Hvala svima pomenutima i vidimo se idućeg puta, negde već dalje i drugde, ili baš ovde. Adio.

Fotografije: Milica Vučković