Kikiriki, semenke, sport za zube: Dosije Iks

Bila je noć, imala sam slobodno veče, sedela sam u svom toplom domu u Mokroluškoj ulici ispod Plavog mosta, u pidžami, i gledala filmove. Iza ponoći, zazvonio mi je telefon, zvala me je koleginica iz kafića u kojem smo zajedno radile. „Milice“, rekla je, „zaboravila sam ključ od kafane! Možeš li, molim te, da mi doneseš svoj!“

Sanja je živela još daje od mene, nije imala auto, i nije bilo načina da dođe do svog ključa, nisam imala izbora. Navukla sam kaput preko pidžame, mrzelo me je da se oblačim, i izašla iz kuće. Sela sam u svog dobrog vernog belog Golf keca kojeg sam svojevremeno vozila, golfaru tačnije, kojem nije radilo grejanje, niti je moglo da se popravi, što će kasnije biti važno za priču. Budući da je hladan vazduh u toku vožnje ulazio kroz onu rešetku ispod tablica, kako god se ta rešetka zvala, zaglavila sam tu neki karton, i uputila se prema kafani. Za tako kratko, neću se smrznuti, pomislila sam, iako je bio februar i bilo je poprilično hladno. Suvo, ali hladno.

Došla sam do grada kroz petnaestak minuta, na ulicama nije bilo nikoga. Sanja me je čekala ispred ulaza, kroz prozor sam joj dala ključ i uputila se ka kući. Naizgled, vrlo uspešna i efikasna akcija, i kroz petnaestak minuta, zamišljala sam, biću ponovo u svom toplom krevetu. Međutim, već na prvom semaforu, na uglu Vlajkovićeve i Svetogorske ulice, na semaforu je zasvetlelo zeleno, krenula sam i kroz sekund sam čula strašan udarac.

Videla sam ulubljenje na suvozačevim vrtima, ali nisam videla nikoga, nisam mogla da shvatim šta se desilo. Izašla sam iz kola, a ispod Golfare je ispuzao neki mučeni dečko, on se skuterom zakucao u moja vrata, pa su se i skuter i on podvukli pod kola. Prestravila sam se, hodala sam oko njega i vikala da li je dobro. „Dobro sam, dobro sam, samo nemoj da zoveš policiju!“ Momak je očito bio kriv, prošao je kroz crveno, još je, uzgred, rekao mi je, vozio neregistrovani skuter i to bez vozačke dozvole.

Nije mi bilo žao Golfare, ionako je bio izlupan. Rekla sam da neću zvati policiju, niti da mora da mi daje bilo kakav novac, iako mi je nudio neku simboličnu cifru, koju je imao kod sebe. Međutim, kako to obično biva, baš u tom trenutku se iza nas nacrtao policijski auto. Panduri su patrolirali gradom i naišli baš na nas. Bez pogovora su nas legitimisali, nije ih zanimalo to što smo nas dvoje napravili dogovor. Zvali su nas do svojih kola, dali nam dva papira i jednu hemijsku olovku i rekli nam da popunimo izveštaje. Momak je, u prevodu, nadrljao.

Panduri su seli u svoj debelo zagrejani Fiat Punto i zakopčali svoje bundice do grla. Nas dvoje smo se presamitili preko njihove haube, popunjavajući izveštaje. Prvo sam popunila ja. Kako to već ide: Kretala sam se iz pravca Vlajkovićeve ulice u pravcu Svetogorske ulice, kada je na semaforu nakon zelenog svetla iz pravca te i te ulice na mene naletelo vozilo to i to i zakucalo se u moja prednja desna vrata. Podaci iz lične karte, podaci iz vozačke i ostalo. I, na kraju, ilustrovani prikaz situacije odnosno udesa. Trebalo mi je oko pet minuta da popunim formular, cvokoćući, pa sam prosledila hemijsku momku.

On je bio uplašen, nije znao ni odakle je išao ni kuda je pošao, trebalo mu je sigurno petnaest minuta da popuni izveštaj uz moju asistenciju. Na kraju, nije umeo da nacrta prikaz, pa sam nacrtala ja umesto njega. Kucnuli smo na prozor pandurima, policajac koji je sedeo na vozačevom sedištu spustio je prozor za svega dva centimetra, pogledao izveštaje i rekao – niste popunili vreme i datum. Vodite računa, upišite vreme koje je sada, tačno u sekund i obavezno oboje upišite isto vreme. Pogledala sam na sat, bio je dvadeset šesti februar, 23:59. Tačno za sekund otkucala je ponoć. Upisala sam i na svoj i na njegov izveštaj 00:00, dvadeset sedmi februar.

Pandur je uzeo izveštaje i rekao nam da možemo da ga sačekamo u kolima, da se ne smrzavamo. Ipak je bio human. Seli smo u Golfaru u kojoj je, čini mi se, bio hladnije nego napolju. Milicajac je posle deset minuta prišao kolima, oboje smo izašli i poslušno stali pred njega. Pružao nam je dva prazna izveštaja i rekao: „Moraćete da popunite sve ispočetka“. „Zašto?”, dreknula sam, nisam mogla da izdržim više tu hladnoću i agoniju, niti sam mogla da zamislim još trideset minuta provedenih na ulici popunjavajući ponovo one dosadne podatke. „Ne možemo da prihvatimo ovaj izveštaj, pogrešno ste popunili datum i vreme. Napisali ste 00:00. Ponoć. U ponoć se ne zna koji je datum.“

Naslovna fotografija: Matt Popovich/Unsplash