Kikiriki, semenke, sport za zube: Još jedna zvezda na našem nebu

Razgovarajući juče na kafi sa jednim poznanikom kojeg, mogu čak i da se usudim, već danas nazivam prijateljem, pokušavala sam da sakrijem svoju tugu i loše raspoloženje usled vesti da nas je napustio moj drug i svima nam dragi Velja Pavlović.

Taj prijatelj sa kojim sam pila kafu je kolega, književnik i prevodilac. O njegovom sam radu i životu čitala pre nego što ćemo se naći, kako bih se spremila za razgovor. On i njegova supruga delili su ljubav prema životu i prema profesiji više od pola veka, živeći i vredno radeći u jednoj dalekoj egzotičnoj zemlji životom kakav samo mogu da zamislim. Po nedavnom povratku u Srbiju kuvali su nove planove i podvige, ali nažalost, kako moj prijatelj kaže, njegova supruga se drznula da mu napravi jednu zvrčku, jednu zavrzlamu, i da ga prevremeno i iznenada napusti.

Pokušala sam da sakrijem suze u očima nakon tih njegovih reči, jer način, koji je preda mnom pokazao, na koji se on nosi sa odsustvom nekoga njemu toliko važnog probudio je u meni neizmernu tugu, a ujedno i nepodnošljivu ljubav prema životu u njegovom punom sjaju. Jer, život je takav, nepodnošljivo težak i nepodnošljivo lep.

Ispostavlja se da često pišem o smrti – ne zato što mi je draga, već zato što na taj način pokušavam sa njom da se nosim, i razmišljam šta od nas ostane kada nema više onih koji konstituišu našu realnost, oni koji daju tračak smisla ovom odavno obesmišljenom svetu. Kako smo svi ogledalna bića, zaista posle smrti onoga sa kime ste delili sliku sveta, vaš identitet ostaje da visi na koncu, a vi se, zapravo, preispitujete ko ste, sada, kada nema još jedne osobe sa kojom ste se prepoznavali.

Pa tako, drznuo se i moj prijatelj Velja da bez pitanja ode i osiromaši ovaj naš svet za jedan tako iskren i produhovljen pogled. Ono što sam kod njega najviše volela je što nikada nije pristao da poklekne pred besmislom u kojem živimo, ali isto tako, za razliku od većine ostalih, nije sebi dozvolio da ogrezne u mržnju prema svetu i prema drugome. Ilustrovaću to jednom anegdotom koju mi je prepričao u jednom od poslednjih razgovora.

Naime, pre izvesnog vremena doživela sam, može se reći, jednu neprijatnost u javnom prostoru, nakon koje me je Velja zvao telefonom. Ispričao mi je sledeće: „Sećaš se“, rekao je, „Milice da sam se ja svim silama borio protiv Slobinog režima, čak i da sam bio hapšen tim povodom“. „Sećam se”, rekla sam. „E pa, jednog dana, puno godina posle toga, izašao sam iz kuće u šetnju, a komšinica prekoputa ulice me je ugledala, pretrčala ulicu umalo se bacivši pod auto, prišla je i zagrlila me je iz sve snage, vrišteći ushićeno „Umro je Sloba!”. Otrgao sam se iz njenog zagrljala, odgovorivši joj: „Pobogu, pustite me, zašto mislite da mogu da se radujem nečijoj smrti?!”. „E pa, Milice“, rekao je, „takvi ljudi postoje i takvih se kloni.“

Uzvrativši mu gostoprimstvo koje mi je ukazao u svojoj emisiji Nivo 23, moja prijateljica Lana i ja ugostile smo Velju prošle godine u našoj skromnoj emisiji Psi i ostali koju smo snimale tokom korone. Tu nam je Velja ispričao još jednu divnu stvar koja mi je često u glavi. Naime, snimajući jednu od epizoda njegove emisije Duhovnici, razgovarao je sa igumanom manastira u kojem je boravio. Razgovor je, kaže, bio divan i pun smisla, delovalo je kao da mogu da razgovaraju unedogled, ali je iguman prekinuo razgovor rekavši: „Dobro, a sada malo da tihujemo i razmišljamo o onome o čemu smo razgovarali”. Ta rečenica najbolje opisuje Velju i njegovo tihovanje koje mu se uvek videlo u očima.

Ispod vesti o njegovoj smrti pročitala sam jedan komentar koji me je utešio: „Još jedna sjajna zveda sija sada na našem nebu“, pisalo je. Istina, videla sam je – to Velja tihuje i zrači toplinom i ljubavlju koju nikada nećemo zaboraviti.

Naslovna fotografija: Olena Sergienko on Unsplash