Kikiriki, semenke, sport za zube: Koronarno-primorska drama/triler/ljubić sa hepi endom

A: momak u srednjim tridesetim, pravnik, sportski ribolovac

B: cura u tridesetim, kafanska umetnica, haus majstor

C: primorsko/pomorski organi reda koji će biti sažeti u jedno lice

A i B su početkom meseca došli na vikend u primorski grad u kojem inače planiraju da žive onda kada se nakane da se odreknu svih benefita velegrada, svojih prihoda, auta, putovanja i rashoda, i da vode jedan miran, romantičan i samoodrživ život, kada uspeju da u tom gradu nađu neke pristojne male poslove, u struci ili van nje. Tog vikenda zatiče ih pandemija virusa koji je jedan dan izmišljen, a drugi smrtonosan, zatvaraju se granice i oni ostaju tu, u tom gradu, u kojem su zapravo i želeli da budu nešto duže, nekada. Sudovi ne rade, umetnička udruženja su zatvorena kao i kafane, te tako i jedno i drugo do daljnjeg ostaju bez posla. Računi i kirije se gomilaju i stižu putem mejla, ali oni za to ne haju, znajući da kako je svima, tako je i njima, i da će se po povratku izvući kao i svi ostali, pozajmiće se, vratiće, i tako dalje, uvek ima gore, znaju za bezbroj ljudi kojima je daleko gore i ćute, ne bune se, makar su na moru. Na moru je hladno, stanovi nemaju grejanje, a drvena stolarija odavno ne dihtuje, te ona nalazi zanimaciju u sređivanju stolarije po kući, u ribanju šerpi i tiganja koji su već desetinama godina crni, te ih ona guli žicom sa idejom da otkrije koje su originalne boje ti sudovi bili. Tako, ispostavlja se da je tiganj bio ljubičast, a šerpa plava i to je raduje. Imaju nekoliko pari čarapa i nešto novca, te on ide u ribolov, a ona sprema krompir sa blitvom, krompir salatu sa lukom, krompir sa jajima, i svaki dan imaju obilat i zdrav ručak, kao iz snova. Imaju sve vreme ovog sveta da čitaju, uče, i smišljaju šta će kada sve ovo prođe, kao i svi drugi. Komšinica prekoputa neće da im da šifru za internet, da joj ne potroše internet, pa ostaju ne lišeni, već pomilovani i ne prate redovno svakodnevne vesti. Vreme, verovali ili ne, i tako prolazi, kao što je prolazilo i onda kada su radili četiri posla dnevno. Vreme, izgleda, svakako prolazi.

Situacija sa pandemijom se svaki dan pogoršava iako oni na to gledaju ispod oka, ne verujući, ali se svakodnevno mere zaoštravaju, a sloboda kretanja ukida. Oni za to ne mare, šetaju sat i po do radnje, sat i po nazad, čak su malo i oslabili zbog intenziviranih fizičkih aktivnosti i zdravih obroka. Jednog dana, policijska patrola ih na šetalištu razdvaja jer je donet zakon da više nije moguće kretati se u paru, već samo pojedinačno. On objašnjava da su oni supružnici i da žive skupa, ali bez obzira, šetnja udvoje nije dozvoljena. Oni se smeju, i nastavljaju svoje šetnje, dovikujući se, on sa jedne strane šetališta, ona sa druge. Raduju se jedno drugom kada se kod kuće ponovo sastanu.

Iz dana u dan, policije je sve više u gradu, policije u kolima, policije na motorima, policijski gliser patrolira uzduž i popreko obalom da vidi da li neko sedi na plaži, jer je sedenje na plaži takođe odnedavno zabranjeno, čak i pojedinačno. Zabranjeno je i zadržavanje na bilo kojoj javnoj površini, te tako policija megafonom galami na svakog ko je zastao. Nema stajanja, samo šetnja, kao u zatvorskom krugu. Ako si stao, onda si nešto naumio. Ko stane, biva priveden. Oni hodaju tako brzim hodom, mimoilazeći se sa prijateljima, ćao, ćao kako je? ostaje im iza leđa, hodaju unatraške da čuju šta prijatelji odgovaraju, a ako se sretnu još jednom ili dva puta, mogu i da pitaju kako su deca, kako izdržavaju, mogu da popričaju… Pored nje prođe jednom jedna žena koja je nosila parfem. Ona oseti neku bliskost prema toj ženi, iako je parfem bio bez veze. Shvati da joj nedostaju ljudi. Smeju se, hodaju dalje.

Jednog dana, organi vlasti odluče da zabrane i ribolov, plašeći se da virus koji im preti možda nije naselio i podvodna prostranstva. Oni ostaju zabrinuti, jer im je ribolov svakodnevni i jedini zagarantovani ručak s obzirom na okolnosti i finansijsku situaciju. Tih dana im komšinica šalje kiflice sa sirom i čorbu od koprive koju je sama ubrala. Jedu i smeju se, i dalje, jer, kako je svima, tako je i njima. Drugog dana, organi vlasti ipak dozvoljavaju ribolov, jer shvataju da su ugrozili mnoga domaćinstva tom zabranom.

Sutradan, on odlazi u ribolov, a ona u zatvorski krug, brzim hodom, pre zabrane kretanja koja je ovog puta ranije, u jedanaest ujutru. U povratku, ona sreće njega kako izranja na plaži sa dve velike ribe, smejući se: „Imamo za Uskrs!”. Ona, nepromišljeno, silazi do obale da ga zagrli i uslika sa ulovom. U tom trenutku, oglašavaju se organi reda koji su se pojavili niotkuda, derući se na megafon:

C: Alo! Mrš odatle! Dolaz’ vamo!

Ona otrčava i sakrije se iza stuba.

On spušta ribu i prilazi organima reda.

C: Ribolov je zabranjen! Ajde u kola i u stanicu!

A: Izvinjavam se, ali meni predsednik kluba reče da je od juče ipak dozvoljen? (Greška, svako ali je greška pri obraćanju organima reda)

C: Ne odlučuje o tome predsednik kluba nego država! U kola i u stanicu, pa ti lepo zovi predsednika kluba da te pušti!

A: Naravno, Vi bolje znate (ispravno obraćanje organima reda), nego eto izgleda da sam ja pogrešio, tako sam pročitao… Evo i dozvola i broj dozvole…

C: (uzimaju dozvolu i okreću) Pa loše si pročitao! Gde si pročitao!?

A: Na vijesti…

C: Na koje vijesti!? Saćemo da zovemo stanicu, pa da vidimo šta si ti pročitao…

Zovu stanicu, sa koje se čuje odgovor da je ribolov ipak dozvoljen – podvodni i ribolov sa barke, ali da, ako se ide sa barke, isplovljavanje mora da se prijavi Kapetaniji.

C: Jes dozvoljen izgleda… A jesi se prijavio?!?

B: Kome?..

C: Kako kome?! Pa Kapetaniji!!

B: Pa nisam zato što nisam isplovljavao (ponovo greška)

C: Kako nisi isplovljavao!? Pa jesi bio u more!?

B: Jesam..

C: Znači isplovio si!

B: Pa izgleda jesam… (tačan odgovor)

C: Eto znači isplovio si, a nisi se prijavio. U stanicu!

B: Ali ja ronim na dah, sa obale, nisam isplovljavao osim što sam, eto, ušao u more, nisam znao da treba da se prijavi kad se ulazi u more..

C: Što se nisi informisao!

B: U pravu ste, nisam se informisao. Idući put ću da se prijavim svaki put kad ulazim u more da se okupam… (greška)

Organi pitaju preko stanice trebaju li podvodni ribolovci da se prijavljuju u Kapetaniju, a sa stanice se čuje odričan odgovor.

Ljudi na šetalištu se smeju, ali u pokretu, ne smeju da zastaju. Grupa momaka vidi nju iza stuba i viču joj: „Sakrij se, sakrij se”, a ona im kažiprstom preko usta govori da ćute. Organi reda su u međuvremenu zaboravili na nju. U tom trenutku, ona se okrene i vidi ogromnog mačora bez uveta kako prilazi manjoj ribi i kreće da je vuče za rep, i odvlači u nepoznatom pravcu. Ona istrčava, tera mačku nogom i izrazom lica koji kaže šic samo što ona ne kaže šic, da je ne čuju organi reda. Mačka odlazi, a ona stavlja peškir i olovo preko ribe, i vraća se iza stuba. Razgovor između momka i organa reda se nastavlja.

C: A odakle si ti?

B: Odavde (kaže slabo uverljivim naglaskom koji odaje da nije odavde)

C: Odakle odavde? Koja je adresa?!

B: Ta i ta..

Zovu stanicu, kažu ime i prezime, a sa stanice se čuje ime oca to i to.

B: Taj sam..

C: A jesi li prijavljen, biće da nisi prijavljen!? (nije prijavljen jer turistička agencija ne radi)

B: Jesam.

C: Daj papir!

B: Pa nemam papir…

C: Kako nemaš papir?!

B: Pa nemam, ne nosim ga u more (greška, svaka pošalica je greška pri obraćanju organima reda).

C: Pametan, a… Ništa, ajde onda u stanicu, pa nek ti donesu papir.

B: Šalim se, nemam papir, onlajn sam se prijavio.

C: Onlajn?! (gledaju se) Može li to onlajn? A može valjda, šta znam…

U tom trenutku, prolazi komšija, i u pokretu dobacuje: „Šta ga maltretirate, to je najbolji dečko u komšiluk, puštite ga”, i produžava…

C: Ako ćemo i da ga puštimo, puštićemo ga zbog nas, a ne jer si ti rek’o! (viču za prolaznikom)

Prolaze i dve devojke od dvadesetak godina i šapuću: „Kako je lijep, jesi viđela kako je lijep?!”.Jednog od organa to iznervira, a drugog omekša.

C: Ajde puštićemo te, ali da znaš da ti mogu pisat šta god ‘oću, nego neću. Evo mogu ti pisat sad što ne stojiš na dva metra od nas, ne poštuješ socijalnu distancu… nego neću.

B: E, hvala vam! Evo, ne znam šta da vam kažem (ispravan stav, iako ona čuči iza stuba i pukla bi sto puta do sada i počela da se svađa, ali ona je glupa, a on taktičan)

C: Ništa eto ajde, neka te. Vidimo da si dobar dečko.

Jedan od organa reda mu pruža ruku.

B: Pružio bih i ja vama, nego ne smem, takve su mere…

Prolaznici se smeju, ona se smeje, jedan organ reda se smeje, drugi seda u kola.

C: Ajmo!

B: Svako dobro i hvala još jednom!

Patrolna kola se udaljavaju niz šetalište.

A: Šic govnuljo!!

Mačka je ipak pomerila peškir i otkinula komad ribe.

Svi siti i zadovoljni.

Hepi end.

Treba nam više hepi endova u životu.

Fotografije: Milica Vučković