Kikiriki, semenke, sport za zube: Luksuz

Višak mi je oduvek smetao. Sva ta imena firmi ispisana po ljudima zlatnim slovima, od glave do pete, šta nam govore? Ovo parče krpe je skupo, nije to obična krpa! Uvek sam se pitala kako se osećaju ti ljudi kada hodaju ulicom među normalnim svetom… Osećaju se ponosno ili krivo? O luksuznim automobilima da ne pričam, koji svetle kao Los Anđeles i troše tri puta više goriva nego običan automobil koji sasvim sigurno može takođe da te preveze do željenog mesta.

Jahte da ne pominjem. Dosta puta sam šetala primorjem kroz razne luke i gledala ljude koji sede na jahtama. Najčešće ćute, dosađuju se, izgledaju depresivno, osim uveče kada se naliju šampanjcem pa galame, kako bismo ih mi prolaznici čuli. Posada jahti skida osmeh sa lica čim se odmakne od njih. Verujem da u potpalublju sedi neki kuvar kojem je porodica jako daleko i pita se šta je u život u pogrešio.

Tone goriva koje jahte troše kako bi vlasnici jahti mogli da se svaki dan kupaju na pustoj plaži na kojoj će spašavati bebe kornjača, jer, njima je stalo do prirode. Višak hrane za sva ta nezasita usta koji se proizvodi i baca ne daje se gladnome, jer gladan nije dostojan luksuznog obroka.

Kada smo kod bacanja, šta je sa brendovima koji uništavaju svoje proizvode ako se nisu pravovremeno prodali – seku patike skalpelom, kako ne bi sami sebi narušavali tržišnu vrednost! Šta je, takođe, i sa grobljima neprodatih automobila? Bolje je da trunu nego da budu prodati zabadava. Da mene neko pita, takav luksuz treba ukinuti. Zabraniti svakoj jahti da plovi morem. Dobro, ako je to isuviše radikalno, onda sasvim sigurno treba nametnuti nepodnošljivo veliki porez na luksuz, ali ni to ne vredi, jer će oporezivač onda kupiti jahtu. Višak novca je definitivno prokletstvo, beskonačan niz izrabljivanja i trošenja. Tim ljudima sasvim sigurno nije lako.

Zato, za mene je luksuz, pre svega, naspavati se. Zatim pogledati kroz prozor i gledati dovoljno dugo dok ne vidiš da li oblaci idu nadesno ili nalevo. Luksuz, najveći od svih je, ne meriti vreme. Poznavati jutro, podne i mrak, a ne 08:00, 16:00 i 19:10, i ostale cifre od kojih imam uslovne reflekse. Luksuz je izaći iz kuće u pižami. Luksuz je jesti baš onda kada ogladniš, jesti bilo šta, ako je kuvano. Luksuz je, prvo, imati cigaretu, a onda pripaliti je. Luksuz je hodati ulicom, voziti se autobusom i gledati ljude u oči mirne savesti. Luksuz je imati vremena za druženje sa ljudima, imati prijatelje koji se ne druže sa tobom iz koristi već iz ljubavi. Luksuz je ne poštovati samoproklamovane autoritete – one koji su na poziciji moći, već autoritet poštovati u onome ko je svoju poziciju zaslužio svojom etikom i radom. Luksuz je voziti se autom preko mosta dok sviće i javiti se u svoj omiljeni radio kviz, pogoditi pesmu i osvojiti nagradu. Luksuz je jesti maline, luksuz je ćutati i sedeti u tišini. Svakome ko uživa taj vid luksuza, u životu je sigurno dobro.

Naslovna fotografija: Unsplash