Kikiriki, semenke, sport za zube: Miris morskih tepiha
Dragi Pajte,
Juče je, za one koji pišu iz dosade ili viška slobodnog vremena, bio dan pun inspiracije. U suštini, bio je dan kao i svaki drugi, prepun lepih stvari. Čitav dan je, manje-više, padala kiša, uz to što se nekoliko puta kroz oblake probilo sunce. Sijalo je jako, kao da nikada neće prestati, ali ubrzo potom bi ponovo počeo pljusak. Znaš da sam čitavo leto jedva čekala da siđem na more, u moj Herceg Novi, mislila sam, isto tako, da će i leto mene da sačeka. Ispostavilo se da je leto sasvim prošlo i da je sada ipak oktobar, hladan, pun kiše, ali ipak lep.
Kiša isprva nije bila jaka, šetala se pustim plažama, po barama. Nisam mogla ni da zamislim sve te ljude koji su do pre neku nedelju sedeli jedni drugima na glavama, cvrčali na suncu i mazali se uljima. Malo sam im i zavidela, ogledajući se u barama i cvokoćući (kakva reč, Pajte, pobogu). Zatim je počeo jak pljusak, morala sam da se sklonim. Stala sam u onaj ugao na Bokinoj plaži, jedini koji ima nadstrešnicu i zaklon od vetra, onaj ugao u kojem svi pišaju. Kiša je tukla i gromovi su pucali, ali znaš da se ja odavno ne plašim gromova i buke, već tišine. Provela sam tu sigurno dvadeset minuta, dok nevreme nije prošlo. Zatim, zatim sam odlučila da odem u Piters na čaj i kolač, da se malo ugrejem, ali u Pitersu nije bilo mesta da se sedne. Svaki sto koji nije kisnuo bio je zauzet, svi su pobegli od kiše. Stajala sam ponovo u jednom ćošku ispod tende, čekajući da pljusak ponovo malo stane. Jasno ti je već sada da je kiša padala, tako, u intervalima, jačim i slabijim. Kako se oslobodio jedan sto, tako sam se obrušila na njega, bilo je kao ono kada ulaziš u autobus na prvoj stanici na Zelenom vencu, pa bacaš torbu sa vrata da zauzmeš mesto. Međutim, shvatila sam da nisam kupila cigarete. Nije mi ni bilo do cigareta, znaš da sam ja kampanjski pušač, nego eto, imala sam neki utisak da treba da se krećem. Ustupila sam sto nekim Ruskinjama i pošla po cigarete.
Znaš da nema nijedne trafike na šetalištu, već sam morala da se popnem skroz gore u grad, do Gradske kafane. Prošla sam onaj deo šetališta koji uvek smrdi na mokre tepihe, a dok sam hodala njime, jedna devojka je rekla svom momku „kako smrdi na ustajalu hranu“. To nije bio smrad ustajale hrane već smrad mokrih tepiha bez greške. Onda sam pomislila – možda postoje neki ljudi koji nikada nisu osetili miris mokrih tepiha jer se, prosto, kod njih u naselju nisu prali tepisi. Zato sam, između ostalog, obožavala svoje naselje Cerak Vinogradi jer su se, dok smo bili mali, organizovale mobe i komšije su na smenu ispred zgrada prale tepihe, a mi deca smo im pomagali. Prvo četkanje, pa ispiranje, pa guranje sapunice onom motkom koja na kraju ima samo poprečnu letvu. Volela sam pranje tepiha i sećam se svih naših tabana na njima.
Uglavnom, ono što me je sledeće razdragalo je ona velika pomorandža u kojoj stoji žena koja prodaje ceđene sokove. Zatvorila je celu pomorandžu, ona se zatvarala na preklop kao kinder jaje, i kroz jedan mali otvor su joj samo virile noge, ispod kolena. Popela sam se uz stepenice kod Turist biroa, one moje omiljene stepenice sa čijeg vrha je onaj moj omiljeni pogled koji gleda na luku. Na tim stepenicama me je, ponovo, uhvatio baš jak pljusak, pa sam stala uz vrata jedne vile. Videla sam da na interfonu imaju kameru, pa sam isprva stajala bojažljivo, nadstrešnica nije bila velika, pa sam delom kisnula. Kako je pljusak trajao, u međuvremenu sam se raskomotila, tu, ispred njihovih vrata, popela se čak na prvi stepenik do vrata i naslonila se na njih. Bila su topla, drvena, ofarbana tamnom zelenom farbom. I tu sam provela sigurno pola sata, gledajući u luku, u jedrilice koje se klate i u kapi kiše koje od površine mora prave nojevu kožu.
Kada se pljusak primirio, prošla sam kroz park, pored Dvorane Park, ispred koje je ona moja omiljena stolica na kojoj, u sezoni, sedi ili matori čuvar, ili ona žena koja često nosi ljubičaste suknje, koja radi u Dvorani Park. Kupila sam cigarete. Devojka koja radi na trafici mi je vratila značajno veći kusur nego što treba. Vratila sam joj pare i rekla joj da je pogrešila, a ona se, istovremeno i sneveselila i obradovala. Sneveselila, verovatno, jer je naknadno proživela ideju da mora iz svog džepa da daje pare, videla sam joj to na licu kroz onaj mali otvor na trafici. Vratila sam se na šetalište.
Našla sam mali kišobran bez drške. Šetala sam dok je moglo, pri sledećem pljusku sam otišla opet u Piters. Svi su već nestali, verovatno u onom intervalu kada kiša nije padala. Sedela sam tu do zalaska sunca, čitala i pila čaj. Stefan je ulovio jednog pica i nekoliko hobotnica, a promašio je, kaže, jednog velikog zubaca. Slušala sam o tom zubacu dok sam punih usta žvakala tog pica i krtolu koju sam ispekla, znaš onu moju krtolu što svi hvale. Nikada nisam razumela strast prema ribolovu. Rekli su da će narednih par dana biti sunčano. Radujem se, kako god da bude.
