Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Moj drug Gabi Novak

AUTOR: Milica Vučković 21 Jun, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Moj drug Gabi Novak

Još od kako smo okrečili fasadu, kupila sam kod jednog tipa u Pančevu one šiljke koji sprečavaju golubove da slete na ivicu krova, jer su pre fasade i pre, dakle, tih šiljaka, iza*rali čitavu kuću. Tip iz Pančeva mi se hvalio kako isključivo on, jedini u zemlji, pravi te šiljke, pričao mi je to na parkingu dok sam u gepek utovarivala pedesetak tih šiljatih ploča nadajući se da mi se više nijedan prokleti golub neće po*rati na glavu kao što se dešavalo, i da neću morati da čistim neprestano oko kuće golubiji izmet. Jasno je, ne volim golubove. Mnogi ljudi ne vole golubove, nije to ništa strano, osim golubara i usamljenih penzionera koji ih svakodnevno hrane na javnim trgovima i po parkovima. Čak i nekoliko puta kada sam sedela u parku i, recimo, jela đevrek, koji nisam mogla da pojedem do kraja, pokušala bih da nahranim golubove, ali kako bi im bacila jedan komad peciva i svi se sjurili na mene, momentalno bih ustala i otišla. Prosto, ne volim golubove.

Sve u svemu, evo šta se desilo. Pre neki dan dolazim kući i na simsu, baš pored mojih ulaznih vrata, sedi jedan golub. Srećom, Koča ga nije video, jer bi ga verovatno pojeo, sims je bio suviše visok da ga primeti. Pokušala sam da ga oteram, ali već isprva mi je bilo jasno da je golub više nego rešen da tu bude. Ćušnula sam ga rukom, a on se pomerio svega za dva, tri koraka. Čist bezobrazluk. Onda je nabio glavu u trup, maltene mi rekavši: „Pusti me da spavam!”. Dobro, pomislila sam, neka ga nek prespava, pa će sutra da ode, nadam se, jer zaista nisam imala nameru da živim sa jednim golubom. Par puta u toku večeri sam proveravala da li je još tu, i bio je. Stajao je neobično blizu mene i nije me se plašio. Zatim sam videla da ima čudnu frizuru na potiljku, a pored toga oko nogu i neko prstenje sa oznakama. Tako, dakle, to je bio nečiji golub, „rasan“ golub. Pokušala sam da pronađem na internetu da li postoji neki centar za izgubljene golubove i ispostavilo se da, nećete verovati – postoji! Našla sam stranicu koja se zvala Izgubljeni-nađeni golubovi, vrlo jednostavno. Stranica je bila krajnje poetskog sadržaja, objave su izgledale ovako:

„Našao goluba, oznaka 497594 CRO Virovitica, nek se javi vlasnik.“

„Juče stigla ženka SLO2020 49338, nalazi se u Radoboju, pozvati na broj…“

„tripler 3949379 BIH sa čipom, trenutno u Travniku“

„03488 crn listaš, javi se čeka te!“

„ 48625 Albanija u Sinju!“

„Plava ženka 2020 god, BIH8989 u Loznici!“

„8973-2020 nađen u delovima, verovatno stradao od mačke“

„CRO 9896, doleteo kod mene u nedjelju, puštan, ali neće frajer nikuda“

„BG-H147 doša u Drniš“

„HUNG2020 331 pronađen mrtav u Banjaluci, da ga gazda ne čeka…“

Sve u svemu, ispostavilo da svakodnevno veliki broj golubova kojekuda ume da zaluta, od Albanije, preko Srbije i Bosne, do Hrvatske i Mađarske, a ja pre svega nisam ni znala da golubovi mogu toliko da lete. Zatim sam pokušala da uhvatim ovog mog goluba kako bih mu videla oznaku na prstenu, ali svaki put kada krenem rukom ka njemu on bi se pomalo odmakao tako da na kraju nisam mogla više ni da ga dohvatim, samo sam ga nekoliko puta pipnula. I to je od mene bilo previše, jer mrzim perje i mrzim da pipam ptice i živinu. „Dobro”, rekla sam mu, „neka te, pa se sam snađi i vrati se kući”. Ujutru goluba nije bilo, ali mi je iza*rao ceo sims. I to mi je hvala, pomislila sam.

Vratila sam se kući predveče, onda kada je čitavo nebo ciklama i kada Avala svetli ne zbog kineske rasvete koju su na nju okačili, već zbog refleksije tih prelepih boja. Koča je neumorno trčao za lopticom kao da je svaki put kada mu je bacim to nešto sasvim novo što prvi put u životu vidi. Onda mi vrati lopticu, onda je ja ponovo bacim, a on trči oduševljeno, iznova i iznova. Baš je dobro biti pas. Onda je pobegao kada sam izvadila crevo i uključila vodu da zalivam baštu, vodu nije voleo kao i svaka seoska džumara. Nekoliko trenutaka kasnije, baš kada sam zalivala lozu, ili mušmulu, ne sećam se tačno, osetila sam da me neko gleda. Trgla sam se i pogledala oko sebe, nikoga nije bilo.

Zatim sam se naglo okrenula u pravcu u kojem mi je intuicija naložila da pogledam, i videla ga. Na kući prekoputa stajao je moj golub, znala sam čak tako i iz daljine da je to on. Čim sam ga pogledala, poleteo je i sleteo pored mene, ni metar od moje noge. Sigurno je žedan, pomislim, dan je bio vreo, a nije nigde našao vodu za piće. Pokušala sam da mu dam vodu da pije iz ruke, ali nismo bili baš toliko dobri. Onda sam crevo uperila ka nebu i palcem začepila vrh, tako da je voda prskala u sitnim kapljicama svuda okolo. Moj drug golub se oduševio! Skakutao je veselo, čerupao, prevrtao, čak se i valjao po travi tako mokar. Zvala sam ga: „Golube, golubiško, gobi, dođi!“, htela sam da ga namamim na betonsku stazicu u kojoj je bila jedna rupa, da mu tu sipam vodu da pije. „Gobi“, zvala sam ga, ali je i meni taj nadimak zvučao bezveze. „Gabi!“, setila sam se, „Gabi, dođi!“, i on me stvarno pogleda i dođe. Ako može Vanja ili Saša da bude i muško i žensko ime, može i Gabi da bude moj golub. Sipala sam mu malo vode u tu rupu u betonu koju je sav srećan popio. Gabi Novak, pomislila sam, zvaće se Gabi Novak! Narednih sat vremena, koliko mi je trebalo da zalijem čitavu baštu, Gabi me je svuda pratio. Prskala sam ga, pravila mu fontane, on se sve vreme oduševljeno igrao. Kada je bašta najzad bila sasvim zalivena, rekla sam mu: „Gabi, ajde sada idi.” Želim da se rastanemo pre nego što postanemo isuviše dobri, jer ne želim da se previše zbližimo i ne želim da vidim oznaku na njegovom prstenu, jer ću onda morati da je objavim na grupi Izgubljeni-nađeni golubovi, i jer će doći njegov vlasnik i uzeti Gabija Novaka. „Idi Gabi!“, povikala sam, „ali vrati se sutra!“, i on je otišao.

Fotografije: Unsplash