Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Nemojte se smejati krezavim ljudima

AUTOR: Milica Vučković 26 Oct, 2020
Kikiriki, semenke, sport za zube: Nemojte se smejati krezavim ljudima

Od Ceraka do Žarkova najlakše je bilo doći trideset sedmicom, sići na stanici kod Osnovne škole Đorđe Krstić. OŠ Đorđe Krstić, pored toga što je prva osnovna škola sa zatvorenim bazenom, je i škola u kojoj se snimao kultni film Majstori, majstori. O svemu tome mislim na putu od stanice do Doma zdravlja Simo Milošević, kako bih skrenula misli sa onoga što me tamo čeka. Penjem se na sprat gde je stomatološka ordinacija, predajem svoju požutelu papirnu zdravstvenu knjižicu i đačku knjižicu i čekam da me prozovu. Medicinska sestra razgovara telefonom, pominje svekrvu, osmi mart, visoke račune za infostan, i dok razgovara, na ivici mog kartona hemijskom olovkom crta sitne cvetiće. Ubrzo potom, njene klompe prave tačno trinaest koraka po sivim pločicama čekaonice, i moj karton završava u ordinaciji. „Vučković!“, čuje se posle nekoliko minuta.

Doktorka me sačekuje kao i uvek sa osmehom, nešto žvaće, i ostatak svog ručka pakuje u fioku radnog stola, pere ruke i kaže mi da sednem u stolicu. Kažem joj koji me zub boli, zevam i njen pogled ulazi u moju čeljust. „U redu“, kaže, „ako te bude bolelo, ti samo podigni ruku.“ Za tu laž znam odavno, kao što znam da u državnim domovima zdravlja nema anestezije za tako sitne intervencije. Doktorka pali lampu koja joj kroz par minuta burgijanja po mom zubu znoji čelo, jer tada stomatološke lampe nisu imale led sijalice. Njeni brkovi takođe imaju po koju kap znoja na rubovima, a iz njenih usta do mene dolazi miris belog luka. „Sada ona što zvuči kao pčelica“, kaže mi, i uključuje onu debelu burgiju koja više zvuči kao sprava za razbijanje asfalta nego pčelica. Bol u mojoj glavi se širi, iz otvorenog grla ispuštam krik i dižem ruku, po dogovoru, boli me, ali ona ne staje. „Dobro, dobro, još malo“, kaže ona, i kroz nekoliko minuta, koji za mene traju satima, moj zub je popunjen sivom amalgam plombom. „To su najbolje plombe“, kaže doktorka i briše orošeno čelo, „a ne ove nove, bele, to su gluposti.“ Kao mala maštala sam da imam sve bele plombe, sećam se, imala sam kvarljive zube i usta puna amalgama već na kraju osnovne škole.

Kada sam bila srednjoškolka, majka je imala koleginicu sa posla čiji muž ima privatnu stomatološku ordinaciju. On je postao naš porodični zubar, a to je značilo da smo mu popravku zuba plaćali manje od uobičajene cene, nismo živeli lagodno tih godina. Oduvek mi se činilo da njemu, tom doktoru, i nije sasvim milo što mora da nam naplaćuje manje radi majčinog poznanstva, i to mi se činilo zbog njegovog izraza lica kada uđem u ordinaciju. Ulazila sam, nažalost, često – uprkos svojoj opsesiji oralnom higijenom, uprkos činjenici da sam u svakoj torbi i svakom džepu imala konac za zube i u kupatilu sto jednu tečnost za ispiranje, zubi su mi bili genetski kvarljivi, makar jednom godišnje išla sam kod zubara. Tako, jednom prilikom, dolazim u ordinaciju na zakazan termin. „Zub me boli”, kažem sestri, a ona iskoluta očima i ode kod doktora. Zatim se iza zatvorenih vrata nešto nasmeje, izađe u hodnik i kaže da me doktor čeka. „Zini“, kaže doktor bez zdravo. „Koji zub?“, pita. Pokažem koji. „Ne vidim kvar“, kaže. Ipak, na moj nagovor, on otvara zub i uviđa kvar, očisti, plombira, i sve se to završava bezbolno i kroz deset minuta. Moja prva bela plomba.

Zub je nastavio da me boli, i kroz nedelju dana javljam se ponovo zubaru. Preko telefona mi kaže da me zub najverovatnije boli zato što smo ga tek popravili. „To je normalno”, kaže, „nema potrebe da dolaziš.” Prošlo je nekoliko meseci zatišja, i zub se ponovo javlja – javljam se i ja. „Halo”, kažem, „dobar dan, Milica je, ćerka….” On prekida moju rečenicu kašljanjem i zatim sa druge strane slušalice ćuti. „Kaži“, kaže mi. „Mene onaj zub ponovo boli”, kažem. „Da nisi možda u ciklusu, ili u pms-u?“, pita. Budući da završavam srednju školu i stalno sam ili u ciklusu ili u trajnom pms-u, kažem da jesam. „Eto, zato te boli.” „U redu”, kažem, i spuštam slušalicu. Prošlo je godinu dana, i ja sam već upisala fakultet i zaposlila se u kafiću. Zub se ponovo javlja, i odlučujem da tog puta ne zovem doktora telefonom, već da se nenajavljeno pojavim u ordinaciji. Izlišno je pominjati koliko nije bio veseo što me vidi. Sedam u stolicu, zevam, objašnjavam da me zub svako malo boli, jednom u par meseci. On gleda, kucka po zubu… „Osećaš li ovo?”, pita. „Ne osećam.” „A ovo?” „Ne”, kažem. „Milice, zub je sasvim u redu, možda ipak previše brineš o tom zubu, pusti ga na miru.” Odlazim iz ordinacije.

Jednu noć na poslu, sećam se tačno te noći, zub počinje da me boli više nego ikada. Kafić u kojem sam radila bio je surove uprave, menadžer nam nije davao slobodan dan ni po koju cenu. Kako veče odmiče, bol se pojačava, kreće da mi zuji u glavi i ne uspevam da čujem šta mi ljudi govore, šta poručuju, ne čujem jesu li poručili kafu ili kaktus, ili ipak čašu vina, ne čujem ništa, sva slova stapaju se u jedan šum koji završava u mojoj vilici. Menadžer mi prilazi i kaže: „Milice, vidi na šta ličiš, šta ti je, hoćeš li da ideš kući?”. Odlazim do toaleta, vidim da mi je lice žuto, a oko očiju imam sive fleke. Puštaju me kući oko ponoći, i ja se najzad odlučujem da proneverim porodičnog zubara, za mene više državnog neprijatelja nego bilo čega što ima veze sa porodičnim. Zovem svoju prijateljicu koja je stomatolog. Ona mi kaže da ili da idem u dežurnu kliniku, ili da sutra ujutru odmah dođem kod nje. Noć sam provela sa kesom zaleđenog graška na obrazu, nestrpljivo čekajući jutro. Možda sam tada zavolela grašak, sad kad razmislim…

„Milice, ti imaš gangrenu!”, kaže mi prijateljica otvorivši zub. Nisam ni bila sasvim sigurna šta je gangrena, ali znala sam da ima veze sa smrću – ili mojom ili mog bivšeg doktora, i dok sedim u stolici zamišljam kako ću izvršiti bombaški napad na njegovu ordinaciju. Ljudima svašta prođe kroz glavu kada im je život ugrožen. Za bombaški napad se naravno šalim, ali moj bes bio je ogroman, veći od bola. Činjenica da u dvadeset i nekoj godini dobijam veštački zub, krunicu… za mene je bila poražavajuća. Iako me je prijateljica koja je stomatolog ubeđivala kako je to normalna stvar, ona, deset godina starija od mene, nije imala nijednu. „Irena”, kažem joj, „za mene to znači kao da sam jednom nogom u grobu, to je to, gotova sam.” Ona se smeje. Kroz nekoliko nedelja lečenja, iz njene ordinacije izlazim sa svojim prvim veštačkim zubom.

Više od godinu dana je prošlo kako smo se moj momak i ja zabavljali, a da i dalje nisam upoznala njegovu porodicu. Ni on ni ja ne volimo to sa upoznavanjem porodica. Ipak, bliži se slava, i odlučujem da pođem sa njim u njihov porodični dom da upoznam njegovu majku i sestru. Nekoliko dana pre slave, isti onaj zub, onaj koji je sada već svima dosadio, i meni i vama koji čitate, čini mi se da kreće da me boli. Javljam Ireni, a ona mi kaže: „Jao, nije valjda ono što mislim”. Dok sedim u ordinaciji, kaže mi: „To ume da se vrati, nažalost. Kada jednom imaš gangrenu, ona se vraća, moraćemo da vadimo i koren. Moraćemo da stavimo implant”. Dva dana pre slave ostajem bez kompletnog zuba, vidno krezava.

Čitavu slavu pričala sam skupljenih usana, kao da sam pojela previše kiselih krastavaca. Smejem se ljubazno, „mh, mh, mh“, onako, zatvorenih usta. Fina neka devojka, misle ljudi, a Stefan mi se smeje iz prikrajka, pokvareno, i nonstop me nešto zapitkuje, a ja se pravim da ga ne čujem. Neverovatno je kako jedna tako mala stvar menja čitav identitet čoveka. Kada nisi krezav, možeš da budeš smeđ, plav, crn, da imaš kukast ili prćast nos, možeš da budeš visok ili nizak, lep ili ružan. Kada si krezav – onda si samo krezav.

Srećom, imala sam tada dobar posao i solidno sam zarađivala, imala sam neki novac u ušteđevini, te sam kroz nekoliko nedelja odvojila da kupim svoj prvi implant. Inače, implant košta kao tri prosečne plate u Srbiji. Ponovo sam mogla da se smejem naglas, otvorenih usta, ali mi je bilo jasno da većina ljudi u našoj zemlji sebi ne bi mogla da priušti takvo smejanje. Od tada, kada vidim nekog krezavog, razumem ga. Imati pun zubni niz je jedan od većih luksuza koji postoje, i zato sledeći put razmislite kada se rugate nekim tamo krezavim ljudima.

P. S. Nekad se setim svoje školske brkate zubarke iz Doma zdravlja Simo Milošević, setim se belog luka i amalgama, i pomislim da sam možda ipak bila suviše gruba prema njoj. Nekoliko meseci posle ugradnje implanta smišljala sam osvetu svom porodičnom zubaru, ali sam onda uvidela da mu je najveća osveta to što mora da živi sam sa sobom, takav. Na rendgenskim snimcima izgledam kao Terminator, to me zabavlja.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…