Kikiriki, semenke, sport za zube: O bolestima zavisnosti

Jutros, kada sam se probudila, zatekle su me dve vesti. Prva – da se od iduće godine sasvim zabranjuje pušenje i kupovina cigareta na Novom Zelandu, druga – da je jedna mlada devojka, gotovo dete, izvršila samoubistvo.

Prvo sam čitala komentare ispod vesti o toj devojci. Ona je bila „gejmerka“ i „jutjuberka“, te su reči strane čak i meni iako je ona svega desetak godina mlađa. Kako ne pratim tu scenu, nije mi bio jasan motiv, ni problemi koji se kriju iza takvog životnog poziva i opredeljenja. Pokušala sam da uđem u materiju koliko-toliko, i ispostavilo se da je u pitanju ono što se danas zove „sajber-buling“, odnosno internet nasilje. Ispostavilo se da je devojka jako mlada krenula da se bavi angažmanom na društvenim mrežama, i da je za kratko vreme i sa malo godina uspela da napravi značajnu karijeru.

Devojka iz niže srednje klase, koja je završila srednju tehničku školu, kojoj se životne prilike nisu smešile onako kako se smeše, pretpostavljam, njene internet heroine, savršene i sretne, koje sijaju sa svih tih društvenih mreža. U tom smislu, jasno je zašto postoji toliki broj mladih ljudi koji svoj život koncipiraju u tom ključu, pokušavajući da za sebe iznađu neku svetliju budućnost od one koja im je predodređena.

„Uspeh“ kao nužda i prisila današnjice, gde se umesto „per aspera ad astra“, hoda po trnju do zvezda, igraju igre na sreću. U tom smislu, internet bi bio nekakav veliki bubanj na tomboli, gde se u moru sadržaja svako bori za tračak vidljivosti i čeka da bude primećen, izvučen iz gomile i postavljen na pijedestal uspeha. Takav uspeh naizgled je lakši i pristupačniji, nama, običnom svetu. Ono što takav uspeh krije je upravo distanciranje od običnog sveta, od običnog svakodnevnog života, u kojem živimo nekakav paralelni život za razliku od onog stvarnog, ne tako sjajnog života svakodnevice.

Raskorak života na internetu i života zapravo često je razlog depresije, ne samo kod mladih. Zvanične sociološke studije pokazale su da su društvene mreže uzrok sve većeg broja samoubistava u svetu. Prisiljeni smo da gledamo lepa lica, zgodne figure i egzotične destinacije sveta, tako da nam naši podočnjaci, bore, višak ili manjak kilograma i vikendica kod babe na selu ne izgledaju više toliko privlačno. Najednom nam, sve ono što smo mi, i ono što nam je bilo drago i spunjavalo nas, nije dovoljno. Tako, svako će poželeti da zaigra igru na sreću. Tako je, i ta nesretna devojka, moja nesuđena prijateljica, dala zalog i uskočila u taj bubanj.

Ono što je druga strana medalje, druga strana te raskoši i sjaja, jeste izloženost. Izloženost publici, komentarima, silnim nekim drugim ljudima koji nismo mi, ali koji su možda na sličan način nezadovoljni svojim životima kao mi. Ti ljudi će, neretko, biti ljuti što oni nisu dobili tombolu, što oni nisu „uspeli“ a delovalo je da mogu. Na tom mestu rađa se internet nasilje, gde svako ko se iole izloži, otvara prostor da bude vređan, da trpi uvrede i nasilje, jer ljudi danas ne prezaju da nešto kažu, a elementaran osećaj empatije prema drugom čoveku je odavno nestao usled trke za novcem i slavom. Takav pritisak i takvu izloženost moja nesuđena drugarica, nažalost, nije izdržala, verujem da s početka nije ni znala u šta se upušta.

Razumem je, jednom prilikom sam osetila isto. Komentari ispod vesti o njenoj smrti samo su produbili osećaj besmisla i nepravde koju sam osetila. Od izjavljivanja saučešća porodici do narugivanja. Živimo u surovom svetu, istina je, ali zašto to niko nije rekao mojoj nesuđenoj drugarici? Zašto je niko nije zaštitio ili joj rekao da se skloni, da ugasi društvene mreže, da se okruži svojim prijateljima i najbližima, onima koji je vole, cene i koji joj žele dobro? Da ode kod bake na selo da odmori.

Izašla sam iz kuće i otišla do centra sela da kupim hleb i mleko. Kod mene, u mom selu – Kumodražu, zatvara se jedna po jedna radnja, a otvaraju se samo kladionice. Srećom, preživela je moja omiljena pekara Stojko u kojoj sam kupila hleb, moja omiljena piljarka Olja kod koje sam kupila voće i trafika na kojoj radi moja omiljena prodavačica, gde sam kupila duvan. Sve ostalo sada su kladionice, ima ih tri u radijusu od dvesta metara, gde sa oronulih nedovršenih fasada svetle neonski znakovi, a sa postera na vratima kladionica smeju se neki lepi i srećni mladi ljudi.

Dok sam hodala kući pitala sam se hoće li Novi Zeland i ostali zapadni napredni svet koji „brine o zdravlju čoveka“ zabraniti i kockanje, kao zvaničnu bolest zavisnosti, i hoće li zabraniti društvene mreže – tu najgoru bolest zavisnosti koju, samo, još uvek tako ne zovemo, ako zaista o nama toliko brinu. Došla sam kući, zapalila cigaretu i ugasila i telefon i kompjuter. Uvek se setim Mike Antić koji kaže: „O meni se najbolje brinu oni koji me ostavljaju na miru“.

Iskreno saučešće porodici devojke o kojoj je reč.

Naslovna fotografija: Unsplash