Kikiriki, semenke, sport za zube: Slučaj: teleći vrat

Nema ništa bolje negoli da čim se probudiš pogledaš u reku. Takav pogled priuštili smo sebi jednog vikenda moji prijatelji i ja. Ustali smo kasno, jer se veče pre zarakijalo, kada kažem kasno, mislim ne devet, razume se. Radni narod se diže u sedam, pa tako u Donjem Milanovu, kada smo otišli u nabavku skoro ničega nije bilo. Bili smo u potrazi za telećom butkom jer je moj prijatelj Ivan, nekadašnji takmičar u nadmetanju za najbolje skuvan kotlić u Mađarskom selu, bio rešen da nam tog dana priredi jedan takav kotlić.

U „Tekijanki“ koja je najbolje opremljena radnja u Milanovcu, međutim, nije bilo teletine. Sve se prodalo, zakasnili smo. Ivan je insistirao da nađemo teletinu, eventualno, da pomešamo svinjetinu u teletinu ali kotlić samo sa svinjetinom nije bio opcija. Mi smo mu kao stručnjaku verovali. Otišli smo tako u sledeću radnju, „Kod Dragiše“, jedine preostale radnje u kojoj se prodaje sveže meso. Međutim, ni kod Dragiše situacija nije bila bolja. U toj maloj radnji u kojoj je bilo jako toplo, opnajviše mladolj ljubaznoj prodavačici u ljubičastoj uniformi, ostala su dva komada telećeg mesa iza male rashladne vitrine koja je glasno zujala.

Ivan i ja stajali smo ispred vitrine i gledali u komad telećeg buta i drugi komad, telećeg vrata, koji je stajao odmah do njega. Ni jedan ni drugi komad mesa nisu izgledali kao da su u cvetu mladosti. Ljubazna mlada prodavačica u ljubičastoj uniformi pokušala je da nas uveri kako je meso sveže, u četvrtak je stiglo, rekla je, ali nismo bili sigurni na koji četvrtak misli jer je meso zaista izgledalo odavno umrlo. U startu smo odustali od buta, on je definitivno izgledao lošije, ali smo ostali za vtrinom u želji da pregovaramo oko tog komada vrata. Ivan je zamolio ljubaznu mladu prodavačicu u ljubičastoj uniformi da nam, pre svega, izvaga taj komad.

Ona ga je nežno uzela iz vitrine i prenela ga na vagu koja se nalazila iza njenih leđa, ali u tom trenutku uzimanja komada telećeg vrata iz rashladne vitrine, Ivan i ja smo se pogledali. Pomislili smo isto. Komad je bio veliki, kilo i četristo ispostaviće se, dovoljno veliki da njoj ne može čitav da stane u šaku kojom ga je uhvatila, ali deo vrata koji je virio van njenih šaka se, nekako, nije ni najmanje presavio. Komad je dakle, umesto da se presavije od svoje težine i sile gravitacije, ostao krut, opružen i nesavitljiv. Tu nesavitljivost komada telećeg vrata uočili smo u istom trenutku i Ivan i ja i razmenili smo značajne poglede.

Da sam se ja pitala, ja ne bih kupila taj komad telećeg vrata, li Ivan nije želeo da odustane od ideje da sprema kotlić, a to nam je bila poslednja opcija. Mlada ljubazna prodavačica u ljubičastoj uniformi stajala je između vage i rashladne vitrine ispred nas, ne znajući šta da radi, nismo rekli ni može ni ne može, ni malo je, ni dosta je, ni previše je. Komad telećeg vrata stajao je nepomično na vagi, isto tako je stajala i ona, isto tako smo, na koncu, stajali i mi ispred rashladne vitrine. Tu neprijatnu situaciju prekinuo je Ivan, izgovorivši jednu istorijsku rečenicu. „Dajte mi da ga vidim“, rekao je iz dubine glasa, kao da je iz njega progovorio stih neke epske pesme. Prodavačica je pogledala u njega, zatim u mene, pa u teleći vrat. Nije znala šta treba da radi. Jasno je bilo da nije opcija da nam taj komad vrata da u ruke, jednostavno, nije higijenski, niti je, pre svega, u nama videla sigurne kupce, ali koliko je nama bilo stalo da naš budući kotlić sadrži teletinu, toliko je i njoj samoj stalo da taj komad mesa proda.

Stojeći tako ćutke, nas četvoro, Ivan, ljubazna mlada prodavačica u ljubičastoj uniformi, teleći vrat i ja, i razmenjujući poglede koji su bili praćeni zujanjem rashladne vitrine i tek ponekim peckanjem aparata u gornjem ćošku radnje na koji su se zaletale muve. Prodavačica je, zatim, ponovo podigla komad telećeg vrata sa vage, okrenula se ka nama držeći obema rukama. U tom trenutku otpočeo je jedan od boljih umetničkih performansa koje sam videla u životu. Ljubazna mlada prodavačica u ljubičastoj uniformi je, dakle, krenula da okreće taj komad mesa po rukama. Okretala ga je prvo sa jedne strane, zatim sa druge, zatim počno, zatim ga je savijala, oduvud i odonud, zatim zarivala prste između delova loja i delova krtine, a onda kada je potrošila sve pokrete koje je u tom trenutku mogla da smisli, pogledala je u Ivana i mene koji smo pomno pratili taj performans, i budući da nismo reagovali, otpočela je zatim još jedan krug istih pokreta. Okretala ga je ponovo sa jedne strane, zatim sa druge, zatim odovud i odonud. Izgledala je kao stjuardesa koja putnicima koji možda prvi put lete avionom prezentuje kako se koristi maska za kiseonik, kako izgleda, kako se navlači na glavu i kako se skida.

Sama činjenica što je ona ćutke, pristala da izvodi takav performans činila mi se genijalnom, a još genijalniji mi je bio Ivanov izraz lica koji je, mrtav ozbiljan, taj performans posmatrao. Kada sam to uvidela, počela sam glasno da se smejem, a ljubazna mlada prodavačica u ljubičastoj uniformi se prenula iz tog umetničkog transa, a zatim se prenuo i Ivan, i sam počeo da se smeje. „Zaista je od četvrtka“, rekla je ona, a mi nismo imali druge negoli da taj komad telećeg vrata nama suđen, kupimo. Kotlić je bio sjajan.